Poruka u boci

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Elementarium http://elementarium.cpn.rs/teme/poruke-koje-saljemo/

Poruka u Boci

Ljubavna poruka

Dok je plovio brodom 1955. godine, švedski mornar Ejk Viking odlučio je jedne večeri da zaleči svoju usamljenost tako što će napisati ljubavno pismo. U pismu se obraća “nekom predivnom i dalekom”, ispisuje svoju adresu, poruku stavlja u praznu flašu viskija, zatvara je plutanim čepom i baca preko palube u more. Ovaj romantični uzdah bez adrese primaoca poslovično je osuđen na to da mu nijedan vetar nije odgovarajući. Ipak, talasi poruku nose upravo onome kome je namenjena. Dve godine kasnije Ejka kod kuće čeka odgovor koji na sebi nosi markicu Sirakuze, grada na Siciliji. Paolina koja tada ima samo 17 godina i ne smatra sebe predivnom, skromno prijavljuje da je Ejkova poruka stvarno stigla do nekoga ko je daleko. U jesen 1958. godine njihovo dopisivanje se kruniše brakom na Siciliji.

„…bip, bip, bip…“

Iako ovako romantičnom incidentu retko svedočimo, svakodnevno svedočimo ljudskoj potrebi da bivstvuje kao deo zajednice. Čovek se porukama koje šalje izražava i pozicionira svoje mesto u zajednici. Celokupna zajednica sabira pojedinačne poruke u svom delovanju i na taj način šalje poruku o sebi. Zbog toga nije čudno da neke zvanične poruke ostanu lične i šarmantne kao što je to prva poruka koja je prenesena u radio komunikaciji tokom leta “Roj, dođi i uzmi ovu prokletu mačku!” Prokleta mačka se zvala Kido i zaglavila je na cepelinu Amerika 1910. godine kao šesti član posade kada je Volter Velman pokušavao da preleti Atlantski okean. Iako ovaj pokušaj nije svojim letom spojio Ameriku sa starim kontinentom, pod Atlantskim okeanom su već tada postojale žice koje su prvi put 16. augusta 1858. godine prenele kao prvu zvaničnu poruku pismo britanske kraljice Viktorije. Mreža tankih žica ipak nije razmenom poruka vezala dva kontinena snažno kao što će to učiniti radio talasi. Prvi korak ka tome bila je poruka koju su svi na planeti mogli da „uhvate“ preko svojih radio-aparata, a koja se obično citira kao “…bip, bip, bip…”. To je signal koji je od 4. oktobra 1954. godine neprekidno slao prvi veštački satelit Sputnjik. Ovu poruku nije bilo potrebno dešifrovati, jer joj je cilj bio jedino da konstatuje tehnološki poduhvat. Poruka koju je poslao Jurij Gagarin, prvi čovek koji je video našu planetu iz svemira 12. aprila 1961. godine, trebalo je da bude još jasnija “Kružeči oko Zemlje u svemirskoj letilici video sam koliko je prelepa naša planeta. Ljudi, sačuvajmo i povećajmo njenu lepotu, nemojmo da je uništimo.” Ipak, tokom Hladnog rata ona je dešifrovana u strah od tehnološke nadmoći konkurentne strane što je imalo i svoju pozitivnu stranu ubrzavši misiju slanja čoveka na Mesec.

sputnik
Sputnjik 1 – Prvi veštački satelit

Dolazimo u miru

Kada su se Nil Armstrong i Edvin Oldrin spustili na površinu Meseca, imali su već pripremljenu poruku koju će na njoj ostaviti. “Ovde je prvi čovek sa Zemlje ostavio svoj trag na Mesecu jula 1969. godine. Dolazimo u miru u ime cele ljudske vrste.” Njihova poruka odlično ilustruje jaz koji često kao zajednica imamo između onoga šta poručujemo i onoga što radimo. Ako su došli u miru, kako objasniti činjenicu da su došli sa planete na kojoj je tada besneo rat u Vijetnamu. Manje je poznato da su astronauti na Mesecu ostavili i minijaturni silikonski disk na kome su urezane poruke lidera 73 države, pa se među njima nalazi i poruka tadašnjeg predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita, u kojoj on izražava nadu da je korak na Mesecu korak ka širenju bratstva i jedinstva. Poruke na ovom disku su pri tom 200 puta umanjene pa su golim okom vidljive kao sitne tačke. Može nam se zbog toga učiniti da je od te ideje bolja čak i ideja iz XVII veka nemačkog matematičara Karla Fridriha Gausa koji je predlagao da se na sibirskim prostranstvima iscrta šematski prikaz Pitagorine teoreme kako bi čovečanstvo poručilo slučajnom posmatraču iz svemira da na ovoj planeti postoji inteligentni život. Jedan od pionira u pokušajima da se ostvari efikasnija komunikacija sa vanzemaljskim inteligentnim životom bio je Nikola Tesla koji je prvi primetio da bi za komunikaciju takvog tipa bili pogodni radio talasi. Tvrdio je da je dovoljno da radio talase moduliramo tako da predstavljaju niz celih brojeva. Ukoliko bismo na naš signal “jedan, dva, tri” poslat u svemir dobili željno očekivani odgovor “četiri” lako bi ovu jednostavnu matematičku komunikaciju unapredili u složeniju.

Ima li među vanzemaljcima genijalaca

arecibo-message
Arecibo radio poruka u formatu 73*23

Jedna od prvih poruka koja je poslata nije sačekala da se odbroji Teslino “tri, četiri”, a u sebi je pokušala da prenese vrlo sadržajan skup informacija. Poruku emitovanu sa radio teleskopa Arecibo u Portoriku 16. Novembra 1974. godine čino je niz od 1679 signala. Možda nije dovoljno da biće koje primi ovakvu poruku bude samo inteligentno već i genijalno pa da primeti da je 1679 poluprost broj koji je deljiv samo sa 73 i 23, jer se očekuje da se upravo u formi takve rešetke prikažu dobijeni signali. Prikazani u takvoj formi ovi signali postaju piktoralna poruka koja prikazuje prvih 10 binarnih brojeva, redne brojeve hemijskih elemenata koji čine molekul DNK kao i šematski prikaz dve njegove zavojnice, siluetu čoveka, radio-teleskop Arecibo i Sunčev sistem. Ova poruka je upućena ka zvezdanom jatu Mesje 13 koje je udaljeno oko 22000 svetlosnih godina od Zemlje, pa je jasno da ona nije poslata sa željom da se uspostavi komunikacija, već da se demonstrira rad Arecibo radio-teleskopa. Teško je i pretpostaviti šta bi vanzemaljci, ukoliko postoje, mogli da prepoznaju u poruci koja im je poslata, a jedna ista poruka može imati različita tumačenja i unutar ljudske civilizacije. Dve godine pre Arecibo poruke vođena je rasprava o plaketi pričvršćenoj za prvu letelicu koja je napustila Sunčev sistem – Pionir 10. Na razne kritike prikaza muškarca i žene na ovoj plaketi pokušala je da odgovori umetnica Linda Segan, kojoj je bilo povereno da dizajnira plaketu po narudžbini i ideji njenog muža Karla Segana i njegovog kolege Frenka Drejka. Prikazavši figure muškarca i žene po uzoru na grčke skulpture Linda se trudila da one budu multietničke, pa je čovek prosečno evropskog izgleda dobio šire nozdrve i kovrdžavu kosu, a iz iste namere ih je prikazala bez odeće. Branila se da je samo ruka muškarca podignuta u znak pozdrava, jer je želela da prikaže pokretljivost ekstremiteta što ne bi bilo jasno kada bi oboje imali savijenu ruku.

Pionir plaketa
Pozlaćena aluminijumska plaketa koja je pričvršćena za svemirske letelice Pionir 10 i Pionir 11

Zlatne ploče i tišina

Ovaj crtež bio je osnova za poruku na Zlatnim pločama koje su pričvršćene na Vojadžer 1 i Vojadžer 2, trenutno najudaljenije objekte poslati sa Zemlje u svemir. Na ovim pločama, osim uputstva kako pustiti ploču, nalaze se i audio-zapisi pozdrava na 55 jezika, 116 fotografija kao i najraznovrsnija muzika i zvukovi sa naše planete. Ovo umetničko delo namenjeno celom svemiru, iako je verovatnoća da će slučajno lutajući pronaći svog slušaoca zanemarljivo mala, poslali smo u nadi da će tišinu na drugom kraju svemira prekinuti zvuk žubora vode ili smeha dece sa naše planete. Neprijatnost izazvanu tišinom koja nas okružuje izrazio je još u XVII veku francuski matematičar Blez Paskal rečima “Užasava me večito ćutanje ovih beskonačnih prostora!” Zato možemo naslutiti koliko je bilo Teslino razočarenje kada je shvatio da je signal za koji je mislio da je primio sa Marsa verovatno zalutali signal sa Zemlje. Posebno je interesantan suprotan slučaj dvojice zaposlenih u Belovoj laboratoriji koje je 20. maja 1964. godine mučilo odsustvo tišine. Arno Penzijas i Robert Vilson nisu mogli ni čišćenjem antene od nereda koji su napravili golubovi da otklone šum koji je jednako stizao iz svih pravaca svemiru. Saznavši za teorijski rad kanadskog fizičara Džima Piblsa postalo im je jasno da je šum koji su uhvatili jedna neverovatna poruka u kojoj nam svemir priča o svom postanku. Odnosno, taj signal je predstavljao zaostavštinu i dokaz Velikog praska pa je njegovim prvim slušaocima doneo i Nobelovu nagradu. Pošto je ispravno dešifrovan šum rekao tako mnogo, profesor na Mulrad radio opservatoriji u Kembrižu Entoni Heviš i njegova studentica Džoselin Bel Burnel su se u novembru 1967. godine ponadali da imaju još veći ulov. Primetivši pravilno pulsirajući signal u sazvežđu Lisice na trenutak su čak pomislili da se radi o mogućoj vanzemaljskoj poruci pa ja objekat od koga je ovaj signal potekao nosio radni naziv LGM-1 (Little Green Man). Ispostaviće se da su Heviš i Burnel otkrili pulsar, odnosno neutronsku zvezdu čije postojanje je do tada bilo poznato samo u teorijskim radovima. Činjenica da je za ovo otkriće samo profesor Heviš dobio Nobelovu nagradu bez pominjanja saučesnice u otkriću ostavila nam je gorku poruku koju se nadamo da smo do danas dobro dešifrovali.

unknownpleasuresa
Signal primljen sa prvog pulsara postao je deo popularne kulture kao naslovna strana albuma „Unknown pleasures“ muzičke grupe Joy Division

Ono što i dalje nismo sigurni da li smo mogli bolje razumeti je radio signal primljen 15. augusta 1977. godine u Ohaju od strane radio teleskopa poznatog pod nazivom Veliko uho. Kada je astronom Džeri Erhman primetio anomaliju u zabeleženim podacima, pored kritičnog mesta na papiru je crvenom olovkom dopisao “WOW!” po čemu je signal dobio ime. Pitanje da li je ovakav signal moguće objasniti i na neki drugi način, a ne samo kao poruku inteligentnog života van Zemlje, zadržalo nas je da tek na 35. rođendan od primanja WOW signala pošaljemo odgovor. Za sadržaj odgovora se pobrinula „Nacionalna geografija“, na čiji poziv je skupljeno 10.000 tvitova iz celog sveta koji su prosleđeni ka trima zvezdama odakle je signal mogao da stigne. Ostalo nam je da strpljivo čekamo potvrdu o primljenoj poruci jer do najbliže od tri zvezde odgovor koji smo poslali će putovati 41 godinu.

Wow Signal
1977. godine primljen je Wow signal o čijem mogućem poreklu se još uvek raspravlja

Poruka za nas

Dok strpljivo čekamo sa svim „velikim ušima“ naše planete okrenutim ka tihim prostranstvima svemira i nadamo se da ćemo čuti kako zvuči smeh na nekoj drugoj planeti, potpuno zaboravljamo da oslušnemo poruke koje su svuda oko nas. U januaru 2017. godine jednog bolesnog kita talasi su doneli na obalu Bergena, u Norveškoj. Kada su naučnici sa univerziteta u Bergenu rasporili kita da bi otkrili uzrok njegove smrti potpuno neočekivano su u utrobi kita pronašli poruku. Poruka je bila vrlo jednostavna, sastojala se od 4 kilograma otpadne plastike. Tu jednostavnu poruku i dalje dešifrujemo i nadamo se da ćemo uskoro razumeti šta ona znači. Da li ćemo dok šaljemo poruke kroz svemirska prostranstva u želji da sa pohvalimo velikim umetničkim i tehnološkim dostignućima potpuno zaboraviti da osluškujemo prirodu koja nas opominje da je to koliko nju volimo i sačuvamo zapravo naše najveće dostignuće?

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Elementarium http://elementarium.cpn.rs/teme/poruke-koje-saljemo/

kitovi
Fotografija: Steve Hinezyunski
Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s