U potrazi za dušom

Kada je Vasilij Kandinski tokom izložbe u njegovoj rodnoj Moskvi bio suočen sa „Stogovima“, slikama Kloda Monea, a ubrzo potom i čuo operu Riharda Vagnera „Loengrin“, to je toliko snažno uticalo na njega da je napustio obećavajuću karijeru profesora prava i ekonomije. Te 1896. godine, ova dva iskustva su ga podsetila na fascinaciju bojom i zvukom koju je osećao tokom svog detinjstva, pa je gotovo iznenada u svojoj 30. godini odlučio da se posveti umetnosti.

Način na koji je Kandinski govorio o bojama koje vidi dok sluša Vagnera, i njegova sećanja na melodije koje je čuo dok je kao dečak mešao boje na papiru, svedoče da je imao sinesteziju. Iako je zapise o pomešanim čulima moguće pronaći još u starom veku, pa bi se to moglo odnositi možda i na Platonovu „muziku sfera“, tek moderna neuronauka je skeniranjem aktivnosti mozga pokazala da kod ljudi koji imaju sinesteziju nadražaj jednog čula može izazvati nadražaj drugog čula. Genetika je pokazala da bi za sinesteziju mogla biti zadužena varijacija jednog gena koja se očekuje kod 2-4 % populacije, u kom slučaju opravdano možemo tvrditi da oni koji je imaju čuju boju ili vide zvuk, kao i da imaju druge kombinacije osećaja.

Kandinski je svoju avanturu umetnika počeo izučavajući slikarstvo u Minhenu. Kada pratimo razvoj njegove slikarske tehnike početkom XX veka, možemo da primetimo kako se oblici koji predstavljaju figure iz stvarnosti izobličavaju, a boje koje su im namenjene ih posle nekog vremena napuštaju. Na pravac u kome će boje krenuti kao i slikarstvo Kandinskom, u vremenu u kome je nauka i tehnika doživljavala veliki procvat, uticala je teozofija. Kandinski je kao i Rudolf Štajner smatrao da je čovečanstvo izgubilo vezu sa svojom duhovnošću i previše se vezalo za materijalne stvari. Tako su boje, koje su napustile figure i ostale same na platnu, vođene rukom Kandinskog i melodijom koju je čuo, krenule u potragu za dušom.

Ovo je dovelo do apstraktnih slika kojima je davao imena tipična za muzičke komade, a koje su mu zbog načina na koji je promovisao takav vid umetnosti donele titulu „oca apstraktnog slikarstva“. Amorfne kompozicije koje je slagao na platnima su u periodu između dva svetskog rata, pod uticajem konstruktivizma, dobile snažniji geometrijski stil i strukturu. Svoje shvatanje potrage za dušom, u kojoj je kao sredstvo koristio boju, Kandinski u knjizi „O duhovnom u umetnosti“ (1912) opisuje ovako:

„Boja direktno utiče na dušu. Boja je klavijatura, oči su čekić, duša je klavir sa mnogo lica. Umetnik je ruka koja svira, koja svrhovito dodiruje jednu dirku za drugom kako bi izazvala titranje duše.“

„Kompozicija VIII“, Vasilij Kandinski – 1923. godine
Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.