Kosmos u orahovoj ljusci

“Ah, Bože moj. Ja bih se mogao zatvoriti u orahovu ljusku, pa se ipak smatrati kraljem beskrajnog prostora, samo kad ne bih imao ružnih snova”, tvrdi Hamlet, Šekspirov najpoznatiji junak iz istoimene drame. Za razliku od orahove ljuske danskog kraljevića, crne rupe koje možemo smatrati mračnim kraljicama beskrajnog univerzuma, imaju nevidljive ljuske konačnog horizonta. Sve što pređe ljusku tog horizonta, pa čak i svetlost, nepovratno nestaje u crnoj rupi. Ipak, i ti beskompromisni objekti moraju zadovoljiti jedan od osnovnih principa i sačuvati kvantnu informaciju o objektu koji je progutan.

Kako je Jakob Bekenštajn pokazao, količina informacije koju crna rupa čuva, potpuno neočekivano ne raste sa njenom zapreminom već sa površinom ljuske konačnog horizonta. Međutim, kada je Stiven Hoking pronašao da se i ovi enormno masivni objekti pokoravaju zakonima univerzuma koji im nalažu da sa granice horizonta šalju Hokingovo zračenje, fizičari su se suočili sa velikim problemom. Problem je nazvan informacioni paradoks, jer suprotno zahtevu o očuvanju kvantne informacije, tokom neshvatljivo dugog vremenskog perioda, crna rupa bi zračeći ili popularno rečeno isparavajući, nestala zajedno sa svim informacijama koje nosi u sebi, a univerzum bi potpuno zaboravio sve o objektima koji su u crnu rupu upali.

Do rešenja paradoksa došao je Gerard ’t Hoft jer je pokazao da materija koja upada u crnu rupu može interagovati sa konačnim horizontom i tako ostaviti informaciju o sebi na površini ljuske što će uticati i na način na koji crna rupa isparava. To se uklopilo sa tvrdnjom Bekenštajna da je površina dovoljna da sačuva sve informacije koje su unutar crne rupe, ali se ispostavilo da daje mogućnost i za čudesno tumačenje našeg univerzuma ukoliko primetimo da je sve informacije koje sadrži naš svemir moguće upisati u graničnu površinu koja ga obuhvata.

Ukoliko se ova zamršena teorija dopuni sa teorijom struna, moguće da smo na tragu rešenja jednog od najvećih problema, mirenja kvantne teorije polja i opšte teorije relativnosti. Huan Martin Maldacena je pokazao da bi kvantna teorija polja na 2D sferi koja je granica našeg univerzuma u slučaju projekcije na unutrašnji 3D prostor za posledicu imala spontano pojavljivanje gravitacije. Ovakvo holografsko poimanje univerzuma omogućilo bi ne samo da orahova ljuska u kojoj je Hamlet u svojim naborima krije sve Hamletove snove, već bi i Hamlet bio samo projekcija svega onoga što je na ljusci zapisano.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.