Smrtonosni zagrljaj

Dok se Pokahontas pela na brod ceo svet oko nje se vrteo u bujici utisaka koje je sakupila tokom svog boravka u Londonu. Susret sa potpuno novim svetom koji je napuštala bio je toliko intenzivan da uznemirenost i vrtoglavica koju je osećala u trenutku rastanka nije bila neočekivana. Kada se brod otisnuo Temzom i počeo udaljavati od Londona nemir je prerastao u groznicu koja je sve snažnije tresla njeno telo. Iako je u toku svog putovanja posetila i kraljevski dvor, susret koji je najviše uzdrmao njeno srce ipak je bio susret sa Džonom Smitom, za koga su je ubeđivali da je poginuo u brodolomu. Kada se pojavio pred njom prvo mu je okrenula leđa i odbila da razgovara. Verovatno ni sama nije znala da li je bila ljuta na sebe što je poverovala da je mrtav ili je bila ljuta na to kako su Smitovi ljudi tretirali njene saplemenike. Odbijajući da ga pogleda odbijala je da postavi sebi pitanje da li je pogrešila što se udala pre nego što je sačekala da se uveri da li je živ.

Groznica je tresla Pokahontas sve snažnije kako se udaljavala od Londona. Zbog toga je zajedno sa dvogodišnjim sinom iskrcana u Grejvsendu, dok je njen muž Džon Rolf nastavio put ka Americi. Odlaganje puta nije umanjilo groznicu koja je poprimala sve ozbiljnije razmere. Jedna od pretpostavki tvrdi da je Pokahontas bila zaražena velikim boginjama. Ona nije mogla znati da ukoliko se u svojim poslednjim trenucima prisećala nežnosti razmenjene sa Smitom, to su ujedno mogli biti i trenuci u kojima je zaražena opakom bolešću. Svaki izliv nežnosti novog sveta koji je posetila potencijalno je bio i momenat koji je onemogućio povratak svetu u kome je živela. Pokahontas je preminula u Grejvsendu u svojoj dvadeset prvoj godini, marta 1617. godine.

Svet u kome živimo danas je potpuno drugačiji svet od onoga u kome je živela Pokahontas. U našem svetu više ne postoji bolest velikih boginja. Ovoj strašnoj bolesti, koja je samo u XX veku odnela preko 300 miliona života, Svetska zdravstvena organizacija je 1959. godine objavila rat. Otkriće vakcine i njena sistematična primena dovela je do toga da se bolest potpuno iskoreni do 1977. godine. Danas, kada je virus iskorenjen i čuva se samo u dve virusološke laboratorije, ne postoji više ni potreba za vakcinom protiv velikih boginja.

Sličan plan SZO je imala i za slučaj manje opasnih malih boginja za koje je bilo procenjene da će nestati do 2010. godine. Plan nije ispunjen usled slabijeg obuhvata vakcinacijom kome je znatno doprineo incident iz 1998. godine kada je Endru Vejkfild objavio rad o povezanosti autizma i vakcine protiv malih boginja. Bez obzira što je pokazano da je Vejkfildov rad bio lažiran i što su uložena ogromna sredstva u temeljnu proveru vakcine, šteta je već bila učinjena, a njoj su posebno doprinele nedovoljno edukovane javne ličnosti koje su širile paniku i teorije zavera. Time je usporen proces u kome će još jedna bolest kao i vakcina protiv nje nestati iz našeg sveta.

Pokahontas, ime pod kojim pamtimo najpoznatiju Indijanku, nije bilo njeno pravo ime već njen nadimak. Ime pod kojim je umrla je bilo Rebeka, dobijeno prihvatanjem hrišćanstva, dok je ime pod kojim su je znali njeni saplemenici bilo Matoaka. Oni su sebično čuvali njeno pravo ime iz straha da bi stranci ako saznaju njeno pravo ime mogli da joj naude. Osim njenog imena koje je pogrešno upisano u popularnoj kulturi, cela ljubavna priča je dodatno romantizovana i izobličena, što je prilično jasno ako uzmemo u obzir činjenicu da je indijanka imala samo 10 godina kada je upoznala Džona.  

Iako je sujeverje sačuvalo Matoakino ime, pa ga i danas malo ko zna, nije uspelo sačuvati njen život. Sa druge strane naša popularna kultura je vrlo podložna deformaciji činjenica i uvek je spremna da posveti punu pažnju lažnim senzacijama, tako da one velike i bitne stvari nekada ostanu nepoznate kao da ih sujeverno čuvamo. U takvoj situaciji se nekada zaboravi da je izjava u kojoj je SZO 1980. godine proglasila pobedu u ratu bila jedna od najvećih dostignuća naše civilizacije, a možda i jedina ratna pobeda na koju punopravno svi imamo pravo da budemo ponosni:

„Svečano izjavljujemo da su se svet i njegovi narodi oslobodili velikih boginja, koje su bile najrazornija bolest koja je u svojim epidemijama u mnogim zemljama od najranijih dana ostavljala smrt, slepilo i unakaženost, a do pre samo jedne decenije je bila rasprostranjena u Africi, Aziji i Južnoj Americi“

Prvi epidemiolog

Kada je Viliam Tarner popunio svoj blok za crtanje, u njemu je bilo 65 studija vodenim bojama koje su dočaravale čarobnu atmosferu zalazaka sunca. Iako njegovi prikazi mogu delovati prenaglašeno u svojim narandžastim nijansama, potrebno je uzeti u obzir da su studije nastale u periodu 1815-1818. godine, neposredno posle vulkanske erupcije Tambore. U strahovitoj eksploziji Tambora je izbacila ogromnu količinu materijala u vazduh smanjivši svoju kupolu za trećinu visine. Čestice koje su se još dugo zadržale u vazduhu uzrokovale su čudnovate zalaske sunca, ali i značajnu promenu klime pa je sledeća godina upamćena kao godina bez leta.

Procena nastradalih usled erupcije varira u zavisnosti od toga da li se računaju i oni stradali indirektno od gladi i bolesti koje se mogu pripisati erupciji. Jer zajedno sa senkom od pepela svetom se širila mnogo veća opasnost. Usled promene klime došlo je do mutacije autohtone bakterije kolere u Bengalskom zalivu koja je započela svoju epidemiju šireći se celim svetom. Tako je ova strašna bolest, nazivana i plava smrt, tokom XIX veka u 7 epidemija odnela više desetina miliona života.

Proučavajući širenje kolere, lekar Džon Snou je povezao pojavu simptoma sa upotrebom nekvalitetne vode što je dovelo do prve preporuke o prokuvavanju vode za piće. U vreme kada je Džon izložio svoja zapažanja, bila je dominantna teorija o mijazmi prema kojoj je on bio skeptičan. Po toj teoriji koleru i druge zarazne bolesti izazivala je mijazma odnosno zaraženo isparenje koje je prisutno u vazduhu. Džon Snou je tokom londonske epidemije kolere iz 1854. godine primetio indikacije da bi bolest mogla biti uzrokovana neispravnom vodom iz pumpe u Širokoj ulici. Gradske vlasti su reagovale tako što su uklonile ručicu za pumpu i onemogućile njeno korišćenje, mada je pumpa ponovno stavljena u pogon kada je bolest utihnula. Džonova teorija o oralno-fekalnom prenosu bolesti prvo je odbačena kao nemoguća, mada će se posle ustanoviti da je u blizini problematične pumpe za vodu postojala napukla septička jama koja je potvrdila njegove sumnje. Danas se Džonov rad “O načinu komunikacije kolere” smatra jednim od osnivačkih radova u epidemiologiji, a pumpu bez ručice njemu u čast je i dalje moguće zateći u Londonu u današnjoj ulici Brodvik.

Na slikarstvo Viliama Tarnera su toliko snažno uticali čarobni zalasci uzrokovani erupcijom Tambore, tako da kada se pepeo već odavno spustio na zemlju, on je i dalje na svojim slikama dočaravao prepoznatljivu i neobičnu atmosferu. Ono što nije znao jeste da je kolera, bolest od koje je oboleo, uzrokovana istom erupcijom koja mu je podarila eksploziju inspiracije. Po jednoj od priča, pre nego što je preminuo od plave bolesti, na samrtničkoj postelji je i dalje zamišljao neobične zalaske sunca uz poslednje reči “Sunce je Bog”.

„Flint zamak“ Viliam Tarner 1838. godine

Fotografija 51

Kada je Džejms Votson prvi put video Fotografiju 51 osetio je kako mu srce ubrzano lupa, jer nikada pre toga nije video jasniju fotografiju koja potvrđuje strukturu dvostruke spirale DNK molekula. Fotografija mu je pokazana u toku posete Kings koledžu u Londonu, u laboratoriji Rozalind Frenklin koja je u tom trenutku bila odsutna.

Da bi nastala Fotografija 51, Rosalind je sa svojim asistentom  Rejmondom Goslingom u maju 1952. godine izlagala kristale molekula DNK x-zracima u ekspoziciji koja je trajala 100 sati. Dobijena fotografija i podaci koji su je pratili omogućavali su da se uz veliki broj proračuna dođe do tačne strukture misterioznog molekula.

Upravo na račun tih otkrića, pronašavši detaljnu strukturu molekula, Fransis Krik i Džejms Votson su 28. februara 1953. godine mogli ući u pub Orao i izjaviti “Otkrili smo tajnu života.” Život je od Rozalind skrivao strašnu tajnu ostavljajući joj na raspolaganju još samo nekoliko godina. Ova genijalna naučnica nije doživela dodelu Nobelove nagrade koju su 1962. godine podelili Votson, Krik i Vilkins za otkriće kome je ona umnogome doprinela, a koje je otvorilo potpuno nove horizonte u biologiji, medicini i razumevanju života uopšte.

Pre nego što je prerano napustila svet, zbog teške bolesti u 37. godini, Rozalind je stigla da se premesti na Birkbek univerzitet gde je zajedno sa Aronom Klugom uspešno radila na otkrivanju strukture virusa mozaika duvana. Aron Klug je za svoja otkrića dobio Nobelovu nagradu 1982. godine, a tom priliko nije propustio da pomene da je istraživanja započeo sa Rozalind koja je njega, kao i ceo svet, mnogo zadužila svojim doprinosom.

Velike i male boginje

Od prizora koji vidite na slici mogla bi vas podići jeza veća nego od prizora eksplozije nuklearne bombe. Na slici je virus velikih boginja (variola vera) koji je uzročnik jedne od najopasnijih bolesti čoveka sa smrtnošću u opsegu 20-40%. Velike boginje su samo u XX veku odnele preko 300 miliona života. Veruje se da činjenica o postojanju ovog virusa pomaže u razumevanju pada Rimskog carstva i nadmoći Španaca nad Inkama, a osim toga u istorijske udžbenike ova bolest ulazi i kao prva bolest koja je zahvaljujući vakcinaciji i osmišljenim ljudskim naporima potpuno iskorenjena.

Danas kada se virus pod rigoroznim obezbeđenjem čuva samo u dve laboratorije u svetu vakcinacija protiv ove bolesti je postala nepotrebna. Plan Svetske zdravstvene organizacije u slučaju malih boginja, koje su do pre nekoliko decenija imale smrtnost u opsegu 5-10%, bio je da budu iskorenjene u Evropskom regionu do 2010. godine. Neuspeh je uzrokovan naglim porastom nepoverenja prema vakcinama pokrenut pre svega lažiranim naučnim radom britanskog gastroenterologa Endrua Vejkfilda i aktivizmom nestručnih javnih ličnosti. Da se zaraza nepoverenja prema jednom od najvećih civilizacijskih dostignuća nije raširila, danas bi male boginje bile iskorenjene pa bi i vakcina i rasprava o tome da li je vakcina potrebna bile suvišne.

Variola vera