Astronauti u karantinu

Svečano sečenje torte koje je 24. jula 1969 . godine upriličeno povodom uspešne misije Apolo 11, trojica astronauta koji su bili heroji misije, posmatrala su kroz prozor karantina u kome su proveli 21 dan nakon sletanja na Zemlju.

Karantin se nametnuo kao neizbežan deo planiranja svemirskih misija godinu dana ranije, odnosno odmah nakon prve Apolo misije sa ljudskom posadom – Apolo 7. Tada je u toku misije ustanovljeno da je komandant Volter Šira poleteo na misiju bolestan. Prehlada i glavobolje su uzrokovale malu pobunu u kojoj je on više puta odbio da izvrši ono što je od njega sa Zemlje zahtevano. Od tada je uvedena procedura da svi astronauti provode u karantinu dve nedelje pre poletanja kako bi bili sigurni da na misiju poleću potpuno zdravi.

Dok je karantin pre poletanja uveden za svaku misiju, sa ciljem da sačuva misiju i astronaute, karantin posle misije se pojavio kao praksa tek od prvog sletanja čoveka na Mesec. Bez obzira što se smatralo da je gotovo zanemarljiva mogućnost da na Mesecu postoje virusi smrtonosni za živi svet na Zemlji, takva mogućnost ipak nije odbačena. Iz tog razloga astronauti su po završetku misije iz komandnog modula Kolumbija prebačeni u karantinski kontejner i dalje prevezeni u karantinsko postrojenje. U karantinu su primili i čestitke od tadašnjeg predsednika Amerike, Ričarda Niksona, koji je sa njima razgovarao koristeći mikrofon. U karantinskom postrojenju su trenirali, čitali i svirali ukulele, a komandant misije Armstrong je u karantinu proslavio svoj rođendan. Verovatno najveće iskušenje je bila situacija u kojoj su čak i svoje porodice koje su ih željno isčekivale da se vrate sa misije mogli posmatrati samo kroz prozor karantina. Po isteku treće nedelje od sletanja, tišinu karantina zamenile su bučne ulice Njujorka i Čikaga na kojima je organizovana parada astronautima u čast, a kojoj je prisustvovalo oko šest miliona ljudi.

Kada se, godinama kasnije, Oldrin prisećao vremena provedenog u karantinu, u jednom intervjuu je priznao da su on i Kolins dok su trenirali primetili da mravi ulaze i izlaze kroz pukotinu na podu, što je značilo da njihov karantin nije bio dovoljno izolovan. Osim toga Kolins je u jednom od intervjua skrenuo pažnju da je trenutak u kome su otvorili vrata komandnog modula po sletanju u okean takođe mogao biti koban ukoliko je opasnost od zaraze bila realna. Tek posle misije Apolo 14 praksa karantina po povratku sa Meseca je odbačena kao nepotrebna budući da se pokazalo da je Mesec sterilan.

Astronauti sa misije Apolo 11 posmatraju svečano sečenje torte njima u čast iz karantina.
Photo: NASA

Skoči!

“Veliki fotografi pokušavaju uhvatiti suštinu onoga koga fotografišu. Kada nekoga tražim da skoči, on se obično toliko skoncentriše na sam skok da njegova maska padne i pojavi se njegova prava ličnost.“ Fotograf Filip Halsman je na ovaj način objašnjavao ideju iza načina fotografisanja kome je dao ime Džampologija. Time je sebi davao za pravo da od poznatih ličnosti koje je fotografisao uporno zahteva da skaču dok ih fotografiše. Pred njegovom kamerom su skakali Merlin Monro, Ričard Nikson, Brižit Bardo, Oldos Haksli, Robert Openhajmer, Odri Hepbern i mnogi drugi čije je portrete u skoku objavio u knjizi „Skok“ 1959. godine.

Kada je Filip predložio Salvadoru Daliju da urade fotografiju u skoku, za Dalija ideja nije bila dovoljno neobična. Njegov prvi predlog je bio da u kadru uz pomoć dinamita dignu u vazduh patku. Dogovorili su se ipak za manje ekstremnu verziju u kojoj će kadar ispuniti levitirajućim nameštajem među kojim će biti i Dalijeva slika Leda Atomica, a u kadar će ubaciti i tri crna mačeta sa mlazom kofe vode. Kada bi posle Filipovog brojanja do četiri Dali skočio, a pomoćnici ubacili u kadar kofu vode i mačiće, Filip je odlazio u mračnu sobu i razvijao snimak. Obično se vraćao sa fotografijom ispod koje bi napisao kratak komentar „Stolica prekriva Dalijevo lice“ ili „Dali je skočio prekasno“. Za to vreme njegova ćerka je sušila mačiće peškirom i trudila se da prostoriju dovede u red kako bi ponovili snimak. Bilo je potrebno 26 pokušaja da se kao rezultat dobije fotografija koju danas znamo kao Dali Atomicus.

Saradnja između Halsmana i Dalija je trajala decenijama, jedan od njihovih zajedničkih radova je i knjiga “Dalijevi brkovi” u kojoj se na 36 načina prikazuju umetnikovi neobični brkovi. Nešto interesantnija je njihova zajednička fotografija Voluptas Mors za koju je fotograf na Dalijev predlog rasporedio 7 golih ženskih modela tako da zajedno čine ljudsku lobanju, a za šta mu je bilo potrebno 3 sata. Čak i bez ovih kreativnih izraza Halsman je postao deo svestke kulture kao autor nekih od najpoznatijih portreta Vinstona Čerčila, Alberta Ajnštajna, Alfreda Hičkoka, Pabla Pikasa…

„Dali Atomicus“, Filip Halsman 1948. godine