NOVO! PARALAKSA KNJIGA PORUČITE

Poslednji čovek na Mesecu

Da bi od svoje devetogodišnje ćerkice Trejsi dobio dozvolu da učestvuje u misiji Apolo 17, Judžin Sernan je morao obećati da će pokušati da joj donese kamen sa Meseca, ili ukoliko to ne bude moguće, onda bar zrak Mesečeve svetlosti. To je bio već drugi put da je Trejsi mogla gledati ka Mesecu i znati da je njen otac tamo negde. Prvi put, takva situacija je bila u maju 1969. godine za vreme misije Apolo 10, kada su još nestrpljivije od Trejsi ka Mesecu gledali Nil Armstrong, Edvin Oldrin i Majkl Kolins, jer su i oni i njihova raketa koja je već bila na lansirnoj rampi čekali ishod misije kako bi krenuli u pohod da naprave prvi korak na Mesecu. Pre tog prvog koraka prethodili su mnogi koraci od kojih je Apolo 10 bio samo jedan u nizu. Tada se lunarni modul Snupi spustio na samo 15 kilometara od površine Meseca i simulirano je poletanja i spajanje sa komandnim modulom Čarli Braun, što je dalo potrebne korekcije kako bi se sledeći korak dogodio na Mesečevoj povrišini.

Misija Apolo 17, koja se odvijala 3 godine kasnije, a sa koje je Trejsi isčekivala Mesečev zrak, ostala je odgovorna za poslednji korak na Mesecu. Lansiranje se odigralo u noći 7. decembra 1972. godine pa su oni koji su prisustvovali lansiranju sa sigurne udaljenosti mogli posmatrati i raketu i udaljenu destinaciju na nebu, sve dok motori rakete Saturn V nisu dočekali kraj odbrojavanja i snagom najjačeg raketnog motora ikada napravljenog potpuno osvetlili noćno nebo pretvarajući noć u dan.

Neopisivi urlik motora rakete od koga je podrhtavala zemlja, a zbog koga su ribe iskakale iz obližnjeg jezera, posle trodnevnog putovanja zamenila je apsolutna tišina na Mesecu, od strane Sernana opisana kao najveća tišina koju je ikada iskusio. U ovoj, šestoj misiji spuštanja čoveka na Mesec, dok je Ronald Evans čekao u komandnom modulu orbitirajući oko Meseca, Sernan i Harison Šmit su imali zadatak da provedu tri dana vršeći merenja i prikupljajući materijal, pri čemu su koristili i Mesečev rover kako bi obišli mesta udaljena od tačke sletanja. Kada bi posle napornog posla ušli u modul, pre nego što bi iscrpljeni zaspali, uživali su da kroz prozor modula posmatraju Zemlju i tako potvrđuju da je dom i dalje tu.

Dok se Sernan poslednji put peo uz stepenice modula, ostavljajući u pesku inicijale svoje ćerkice TDC, gledajući ispod sebe tragove na Mesečevoj površini, a preko ramena planetu sa koje je krenuo, osetio je kao nikada do tada divljenje prema svetu u kome živi. Tvrdio je da se nikada nije intenzivnije divio ljudskoj sposobnosti da sebi postavi pitanje – Ko smo mi i gde to idemo? „U tom trenutku poželeo sam da zaustavim vreme. Poželeo sam da posegnem rukom ka planeti i stavim je u svoje svemirsko odelo, ponesem je kući i pokažem svima. Evo ovakav je osećaj, ovako to izgleda.“

Pročitajte...
Dobar, loš, zao