U Borhesovoj priči „Alef“ opisana je tačka koja u sebi sadrži ceo svet. Posmatrač koji bi uronio pogled u tu tačku, mogao bi da uživa posmatrajući istovremeno celokupnu raznovrsnost postojećeg sveta. Za razliku od Alefa, kada kažemo da je svaki čovek svet za sebe, u toj izjavi obično ne podrazumevamo sveobuhvatnost, već pre ekskluzivnost sopstva koje je toliko čudesno i bogato da ga možemo uporediti sa celim svetom. Ipak, možda možemo u romantičnoj tvrdnji ići i korak dalje i posmatrati čoveka baš kao svojevrstan Alef, odnosno kao aproksimaciju tačke koja odmotava svoje postojanje u vremenu sa težnjom da u svoj život, kao u mrežu, sakupi što veću raznovrsnost koja je okružuje. U tom procesu čovek reflektuje stvarnost i fragment po fragment spoljašnji svet rekonstruiše u sebi. Što više fragmenata sakupi, time ne samo da svet unutar njega postaje bogatiji, već i svet izvan njega postaje bogatiji za nekoga ko se približava postojanju Alefa. Na tom putu granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta postaje sve maglovitija.
