Pogrešno mislimo da se u nama sakuplja ceo život koji živimo. Mi samo dodirujemo svojim postojanjem trenutke koji protiču pored nas. Neki od njih se lepe i zadržavaju, više njih samo zaleprša u dodiru sa našim bićem, a većina jedva da nas i dotakne i odmah se otisne ka zaboravu, daleko pre nego što taj isti zaborav zapreti i našem postojanju. I dok naša najarogantnija ili najveličanstvenija suština ponekada poželi da u poslednjem trenutku koji se naniže na njeno postojanje prepozna večnost, propušta da primeti da je možda upravo u konačnosti ponuđena ta poslednja nada. Nada da se načinom na koji ćemo probrati trenutke da svojim nizom čine naše biće, biti dovoljna tako da tom nizu neće biti potrebna večnost kako bi iz njegovog srca izronila beskonačnost.
