„Mislim, dakle postojim!“ Ovu jednostavnu misao Rene Dekart je u XVII veku pokušao da upotrebi u borbi za Sveti gral filozofije i dokaz da osim materije ovaj svet sačinjava i duh. Preispitujući svet oko sebe, Dekart je shvatio da ukoliko posumnja u postojanje celog sveta pa i svog tela koje može biti iluzija, njegova sumnja mora zastati pred postojanjem uma koji u tom trenutku sumnjajući definitivno postoji. Osetio je da upravo tu mora postojati bar jedna granica između materije i duha bez obzira na problematiku toga kako ta dva različita entiteta mogu interagovati i zajedno stvarati jedinstven svet.
U pogledu suprotnom Dekartovom dualizmu potpuno se negira postojanje duha i insistira da su materija i fizički zakoni kojima se materija pokorava sve što je potrebno da bi svet kakav vidimo bio potpun. Fizikalizam na taj način ukida postojanje duha, a razvojem nauke se sve više pomera granica neobjašnjivog pa u modernom društvu postaje sve popularniji od dualizma. Jednu od poslednjih odstupnica i odbrana duhu postavio je Frenk Džekson koji je 1982. godine taj veliki zadatak dodelio naučnici Meri u misaonom eksperimentu.
Zamislimo Meri koja je ceo život provela u crno-beloj sobi sa nameštajem ofarbanim u crno-belo i čak njenom kožom redovno farbanom u belo tako da Meri nikada nije videla nijednu boju osim nijansi sive. Uprkos tome, Meri je ceo život posvetila nauci percipiranja boja i ona razume način na koji funkcioniše ljudsko oko, kako kupaste ćelije primaju svetlost i kako signale preko optičkog nerva prenose u mozak… Odnosno, Meri zna apsolutno sve što je potrebno znati da potpuno razume kako ljudi vide boje. U takvoj situaciji Džekson postavlja pitanje šta bi se dogodilo ukoliko bi neko jednog dana u Merinu sobu uneo crvenu jabuku. Da li bi Meri saznala nešto novo?
Teško je negirati ideju da bi za Meri u tom slučaju definitivno bilo novo saznanje kakav je osećaj videti crvenu boju koji nikada pre toga nije osetila. Ako verujemo da bi Meri naučila nešto novo to bi ujedno značilo da se njen svet ne može razložiti na materiju i fizičke zakone i ljuljalo bi temelje fizikalizma. Ovakva odbrana duha ostavlja svoju poruku i na samu spoznaju. Ukoliko zaista imamo ontološku različitost duha koji nije obuhvaćen materijom i fizičkim zakonima, onda bismo se morali oprostiti i sa idejom da ćemo moći u potpunosti razumeti svet i opisati ga naučnim zakonima. U tom slučaju deo našeg sveta nećemo moći razumeti, moći ćemo ga jedino osetiti.
