“Moja supruga Elen i ja učtivo smo primili vest, a onda smo se počeli naprosto histerično smejati, i to je trajalo sve dok telefon nije počeo da zvrči, a naši životi da se menjaju.” Tako Lion Lederman, u svojoj knjizi Božija čestica, opisuje kako je reagovao na poziv u 6 sati ujutro u kome je obavešten da je dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1988. godine. Lederman u nastavku objašnjava kako, bez obzira na to što je nagrada došla za nešto što je uradio pre 24 godine, njega tek kao laureata svet doživljava kao stručnjaka za sve, od Brazilskog duga, socijalnog osiguranja, pa do dužine mini suknji i svih ostalih problema. Sveta vodica Nobelove nagrade, priznaje Lederman, otvarala je vrata njegovim namerama koje bi inače bile teško ostvarive.
Imajući u vidu imidž koji ova nagrada nosi sa sobom, teže je poverovati u opis slične situacije koji je dao Ričard Fajnman o vesti da je dobio Nobela za fiziku 1965. godine. On tvrdi da je na poziv u 4 ujutro odgovorio tako što ih je prekorio jer zovu u neprikladno vreme i zalupio slušalicu. Takođe je tvrdio da je nagradu planirao da odbije kao nepotrebnu, a primio je jedino zbog toga što je posavetovan da bi u slučaju odbijanja nagrade privukao još veću pažnju nego da je prihvati.
Ako verujemo da je Fajnmanova priča istinita, jer ne bi valjda jedan nobelovac izmišljao, ovakvu reakciju možemo donekle da objasnimo ekscentričnom ličnošću Fajnmana, ali takođe i njegovim odnosima prema institucijama, formalnostima i biroktratiji za koju se uvek ispostavi da je teško odbraniti je od rđe korupcije koja je pre ili kasnije nagriza.
Dobra ilustracija za to je Nobelova nagrada za medicinu iz 1949. godine. Nagradu je dobio Antonio Moniz za lobotomiju, kao invazivnu proceduru uklanjanja dela prednjeg mozga kroz nosne šupljine sa ciljem lečenja mentalnih bolesti. Ovoj proceduri je verovatno baš Nobelova nagrada pomogla da stekne status bezbedne procedure, pa je u Americi izvršeno preko 40.000 lobotomija pre nego što je došla na loš glas zbog značajne stope smrtnosti i čestih vrlo štetnih posledica. Dodeljivanje nagrade za lobotomiju se nekada opisuje i kao najveća greška Nobelove fondacije, ali fondacija do danas nije prihvatila da povuče nagradu i nastavlja da brani argumente koji idu u prilog bezbednosti procedure koju je nagradila.
Ukoliko se uzme u obzir da cela fondacija može učiniti propust, naravno da ni njeni laureati ne mogu biti bezgrešni. Čak je primećeno da se kod dobitnika Nobelove nagrade, možda upravo zbog autoriteta koji obezbeđuje, ponekada događa da naučnik zastrani, pa je takva pojava nazvana Nobelova bolest.
Jedan od istaknutih primera je Lajnus Poling koji je bio dobitnik čak dve Nobelove nagrade, jedne za hemiju, a druge za mir. Poling je bio zagovornik megavitaminske terapije tvrdeći da se zdrav život može obezbediti uzimanjem velikih količina vitamina C. Sam je uzimao 100 puta veće količine vitamina od preporučenih, a tvrdio je da vitamin u tim količinama može pospešiti lečenje raka i šizofrenije. Kasnija istraživanja su pokazala da je Polingova terapija u najboljem slučaju uspešna koliko i placebo.
Još ilustrativniji je svež slučaj Lik Montanjea koji je 2008. godine dobio Nobelovu nagradu iz medicine za otkriće virusa HIV. Već narednih godina Montanje je iznenadio naučnike podržavajući teoriju pamćenja vode i pružajući podršku homeopatiji, a posebno kontraverznom Žaku Benvenisti. U toku pandemije je iznenadio naučnu zajednicu tvrdeći da je virus SARS-CoV-2, koji izaziva bolest COVID-19, napravljen u laboratoriji, što je čitanjem genoma virusa pokazano kao netačno, a doprinelo je širenju teorije zavere i nepoverenju prema naučnoj zajednici.
PARALAKSA PREPORUČUJE:
Knjiga Božija Čestica, Lion Lederman
Knjiga Sigurno se šalite gospodine Fajnman, Ričard F. Fajnman
