Interesovanja nauke u ispitivanju stvarnosti u kojoj se nalazimo protežu se od kvantnog sveta kojim vladaju zakoni potpuno suprotni našoj intuiciji do neshvatljive ogromnosti kvazara i jata galaksija. U svojoj sveobuhvatnosti nauka se često udaljava od ravni koju čovek oseća kao blisku svojoj stvarnosti. Taj osećaj udaljenosti austrijski filozof Ludvig Vitgenštajn artikuliše u svom čuvenom delu Logičko-filozofski traktat „Osećamo da, čak i ako je dat odgovor na sva moguća naučna pitanja, naši životni problemi još uvek nisu ni dotaknuti.“ On tvrdi da svet sačinjava ukupnosti činjenica koje se sastoje od onog što možemo prevesti kao „atomske činjenice“. Svaki od tih atoma može biti imenovan, a imena se mogu kombinovati da izražavaju stavove o stanjima stvari. Davanje potpunog izveštaja o stvarnosti znači reći koji od stavova su istiniti a koji su lažni. Odnosno, stvarnost se sastoji od individualnog postojanja i nepostojanja svih mogućih stanja stvari.
Moguće da je upravo ovo osetila pesnikinja Mjuriel Rukeser u svom stihu „Svet nije sačinjen od atoma već od priča.“ Ravan u kojoj čovek oseća stvarnost je ravan u kojoj bar delimično uspeva da stvarnost koja ga okružuje artikuliše u priču o toj stvarnosti. Pri tome zavodljiva priča može nadigrati čovekovu ograničenost čula i rezona pa je Vitgenštajn imao posla da ukaže na mnogobrojne stavove o kojima se vodi polemika, a koji nisu ni istiniti ni lažni već besmisleni. Kako kaže najcitiranija Vitgenštajnova misao „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati“, a pesnikinja Mjurel mu priskače u pomoć insistirajući da se osim rečnika kojim govorimo razvija i rečnik tišine.
