Kada su srednjovekovni sholastičari raspravljali o anđelima, jedna od prvih tema rasprave bila je kako bi ta savršena bića trebalo da izgledaju. Da li bi, kao što ih obično zamišljamo, ličila na ljude sa ogromnim belim krilima ili bi imala neki drugi oblik? Budući da su učeni ljudi verovali da je sferni oblik najsavršeniji oblik, pretpostavljali su da bi i anđeli zapravo morali imati oblik sfere.
Dalje ih je interesovalo kako bi takva savršena bića komunicirala. Pošto su sholastičari svetlost doživljavali kao čistu i savršenu, tvrdili su da anđeli za komunikaciju ne bi koristili zvuk, oni bi razmenjivali informacije jedino uz pomoć svetlosti i boja.
Njihov zaključak je prema tome bio da bi anđeli, ukoliko su savršeni, morali biti sfere koje razmenjuju svetlost. Iako, u prvom trenutku, takvo razmišljanje može delovati kao uništavanje lepe priče o savršenim čovekolikim stvorenjima sa krilima, ono može imati i svoju romantičnu interpretaciju.
Sfere koje komuniciraju svetlošću…
Zar to ne bi mogle biti naše oči?
Anđeli bi mogle biti naše oči, onda kada su nam za komunikaciju dovoljni samo pogledi.
