Dok mu je plamen vatre izvlačio crte lica iz mraka, uniformisani mladi student odlučno je pristupao plamenu noseći u rukama knjigu i deklamujući „Protiv precenjivanja nagona, koje razara dušu. Za plemenitost ljudske duše! Predajem plamenu spise Sigmunda Frojda.“ Bačena knjiga našla se u plamenu na radost okupljene mase koju su većinom činili nacionalsocijalistički studenti željni da impresioniraju svoje nadređene. Prisutni ministar propagande Jozef Gebels, inače skeptičan prema akcijama koje ne dolaze iz njegovog ministarstva, bio je oduševljen masom od blizu 40.000 ljudi. On je podržao ideju da sva literatura koja ne doprinosi čistoći nemačkog duha bude uništena pa su se na spisku nepoželjnih našli Tomas Man, Bertol Breht, Stefan Cvajg, Ernest Hemingvej, Franc Kafka, Albert Ajnštajn, Emil Zola kao i više od 70 drugih simbola svetske kulture.
Te noći, 10. maja 1933. godine, lomača upaljena na trgu u Berlinu progutala je oko 20.000 knjiga, a pridružile su joj se lomače u mnogim univerzitetskim gradovima širom Nemačke. Požar su nadgledale i vatrogasne jedinice koje ovaj put nisu imale zadatak da kontrolišu plamen već da obezbede benzin kako bi se vatra dovoljno brzo rasplamsala. Ovoj uvrnutoj atmosferi Džon Milton bi iz plamena u kome su gorele njegove knjige imao da poruči „Ubiti čoveka znači ubiti razumno biće, uništiti dobru knjigu znači uništiti sam razum.“ Zajedno sa Miltonovim upozorenjem u dim su odlazile i čuvene proročanske reči nemačkog pesnika Hajnriha Hajnea koji je sto godina pre toga napisao „Tamo gde se spaljuju knjige biće spaljivani i ljudi.“ Ove mudre misli tiho su se ljuštile u pepeo, a svojim plamenom poslednji put su osvetljavale lica mase koja je bezobzirno uz muziku i galamu likovala nad njihovim uništenjem. Kada je i poslednja knjiga izgorela i plamen se stišao, njihova lica su utonula u noć, kao da je izgoreo i poslednji tračak razuma, sve je utonulo u tamu.
