Kada je jednog jutra 1936. godine krenuo na pecanje, sedmogodišnji Edvard nije slutio da će to obično jutro potpuno promeniti tok njegovog života. Dovoljno je bilo jedno žustro povlačenje štapa za pecanje da riba sa oštrim perajima poleti ka Edvardovom licu i napravi ozbiljnu ranu na njegovom desnom oku. Anksioznost koju je Edvard osećao posle razvoda svojih roditelja, a koji se odigrao te godine, doprinela je tome da ne ode kod lekara na vreme. Oko je u narednim danima potpuno prekrila mrena pa je posle operacije koja je usledila Edvard ostao potpuno bez vida na desnom oku.
Ovaj veliki gubitak bio je tragičan za Edvarda kao ljubitelja prirode koji je voleo da posmatra živi svet oko sebe. Ipak, ono što je delovalo kao nenadoknadiv gubitak usmerilo je njegov nesvakidašnje dobar vid levog oka na svet insekata čijim proučavanjem je izgradio uspešnu i svetski priznatu karijeru. Posvetiviši se pre svega svetu mrava Edvard Osborn Vilson je postao poznat biolog koga su nazivali i Darvinom modernog doba, a koji je u svojoj dugoj karijeri zaslužio preko 150 nagrada i priznanja među kojima i dve Pulicerove nagrade.
Iako zagledan u svet mrava i način na koji funkcionišu njihove zajednice Vilson je doprineo razumevanju čoveka i njegovog društva pa je prvu Pulicerovu nagradu dobio za knjigu O prirodi čoveka iz 1978. godine. Učinio je popularnom sociobiologiju u okviru koje je pokušao objasniti ponašanje jedinki i zajednica na osnovu principa evolucije. Vilson je objašnjenjavao altruizam u mravljem svetu činjenicom da mravi nemaju reproduktivnu nezavisnost i jedini način na koji njihovi geni mogu da nastave da se prenose jeste preko mravlje kraljice zbog čega se lako žrtvuju kako bi zajednica sačuvala njihov genetski materijal. Kod čoveka, budući da ima nezavisnu mogućnost reprodukcije, situacija je drugačija pa je potrebno da ljudi samostalno promišljaju o opstanku svog genetskog materijala. Neupitno žrtvovanje za zajednicu nije potrebno, ali je ipak neophodna doza altruizma kako bi društvo funkcionisalo.
Vilson je većinu karijere posveti čudesnom svetu mrava, pa je drugu Pulicerovu nagradu dobio za obimnu studiju Mravi koju je objavio zajedno sa Bertom Holdoblerom 1990. godine. Ipak, isticao je da koliko god bili oduševljeni mravljim svetom on je vrlo surov i čovek ne bi ništa mogao naučiti od mrava i primeniti na svoje društvo. Odavao je priznanje čovekovoj sposobnost da se udružuje u grupe koje su funkcionalne i održive, ali se nije libio da ljudsku vrstu nazove glupom i narcisoidnom kada je u pitanju odnos prema prirodi u kojoj živi, a od koje joj direktno zavisi život. Probleme savrmenog sveta znao je, između ostalog, da sabere u jednostavnu misao tvrdeći da je savremena nauka atomska, a institucije koje tom naukom rukovode srednjovekovne.
Paralaksa preporučuje:
Edvard O. Vilson ukratko o smislu čovekovog postojanja
Kultni film Mikorkosmos o svetu insekata
Ukoliko ste zainteresovani za predavanja iz sociobiologije (Stenford)
