Za protok života obično mislimo da je kao i protok vremena, linearan i jednosmeran od prošlosti ka budućnosti. Međutim, ukoliko život razumemo kao komunikaciju između svesti i stvarnosti, možemo primetiti da nam mnoge situacije koje doživimo postaju jasne tek posle određenog vremena. Za neke od doživljaja nam je potrebno da protekne dobar deo života da bismo im obezbedili potpunije tumačenje, i tek u tom trenutku naša svest dolazi u potpuniji kontakt sa stvarnošću koja se davno dogodila.
Time se narušava linearni tok i razumevajući prošlost u sadašnjosti svedočimo kako se jednostavna izgradnja budućnosti iz prošlosti dopunjava procesom stvaranja prošlosti iz budućnosti. Takva neobična struktura sprege prošlosti i budućnosti možda nam daje za pravo da maštamo kako je upravo trenutak smrti potreban i dovoljan da se razume trenutak rođenja. Njihovim preklapanjem se zatvara krug koji našoj svesti dozvoljava da luta životom u oba smera pokušavajući da opipa trenutke u vremenu koji nisu ostvareni i da ih svojim dodirom oživi.
Ovaj proces, opipavanja svesti i stvarnosti u zatvorenom krugu života, mogao bi biti osnova za neiscrpnu putanju unutar kruga koji dozvoljava postojanje cele jedne beskonačnosti.
