Kada je bio dečak od desetak godina, Aleksandra Grotendika su pronašli skoro smrznutog, jer je pet dana ranije pobegao iz logora sa idejom da pronađe Hitlera i lično ga ubije. Taj buntovnički duh nasledio je od roditelja koji su se ceo život borili protiv tirana, a bes je izazvan teškim detinjstvom jer je ratne godine, kao sin jevrejina rođen u Berlinu, proveo po logorima i šumama često se skrivajući i po nekoliko dana bez hrane i vode. Teško bi bilo pretpostaviti da će taj hiroviti dečak izrasti u jednog od najvećih matematičara svog vremena.
Zbog toga je možda interesantnija jedna naizgled obična crtica iz njegovog života, kada je kao dvanaestogodišnjak u logoru prvi put čuo definiciju kružnice, kao skupa svih tačaka koje su jednako udaljene od date tačke. Ova jednostavna rečenica je na Grotendika delovala kao čarolija otkrivajući mu čisti svet matematike, tako jasan i drugačiji od sveta bola i stradanja koji ga je okruživao. Oduševila ga je elegancija sa kojom jezik može ukazati ne jedan apstraktan objekat. Taj osećaj magije u jeziku ostao je njegova fascinacija celog života i naveo ga je da se pre svega posveti jeziku matematike.
Do svog prvog otkrića u svetu matematike došao je posle rata, za vreme studija, kada je nezadovoljan onim što su obrađivali na fakultetu samostalno promišljao o dužini i površini. U nekom trenutku mu je izgledalo da će metod koji je na taj način razvijao biti dovoljan za njegov budući doktorat, ali se ispostavilo da je otkrio već poznate Lebegove integrale koje je formulisao Henri Lebeg četrdeset godina ranije. U nastavku studija njegova genijalnost je došla do izražaja na još upečatljiviji način. Poznati matematičar, Loran Švarc, mu je kao studentu matematike pokazao svoj poslednji rad u kome je između ostalog naveo 14 problema koje niko nije mogao da reši. Švarc je pretpostavljao da bi Grotendik mogao izabrati neki od problema kao temu za svoj doktorat pa ga je potpuno iznenadilo kada se posle nekoliko meseci Grotendik vratio sa rešenjima svih problema.
Od 1958. godine Grotendik je postao profesor na Institutu za napredne studije – IHES u blizini Pariza, što se računa kao početak zlatnog doba njegove karijere. U toku narednih 12 godina bavio se matematikom svakodnevno 12-15 sati, a najveći deo svog rada posvetio je spajanju različitih matematičkih oblasti među kojima je delovalo da nema mnogo zajedničkog. Time je znatno doprineo razvoju algebarske geometrije, komutativne algebre, homološke algebre, matematike snopova, teorije kategorija, kao i Langlandovom programu objedinjene teorije matematike.
Dominacija Grotendikove inovativnosti u svetu matematike tih godina je bila tolika da je bilo čak i dobitnika Fildsove medalje koji su tvrdili da gube volju za bavljenjem matematikom jer deluje kao da će Grotendik rešiti sve rešive probleme. Opisivali su ga kao biće koje je došlo sa druge planete kako bi pomoglo našoj civilizaciji da se razvije, jer je njegov način sagledavanja problema „iz daleka“ bio potpuno drugačiji od svega na šta su matematičari navikli. Originalnost i spremnost da preispita, nanovo definiše i svojim jezikom opiše pojmove koji su vekovima mirovali i delovali odavno isceđeno bila je osvežavajuća.
Bez obzira na blistavu karijeru istraživača posvećenog čistom svetu matematike često se osvrtao i na svet u kome je živeo, a koji je bio pun stradanja. Taj svet je kod njega oduvek budio želju za aktivizmom kao dužnošću da se to stradanje spreči. Bio je protiv američke invazije na Vijetnam pa je držao predavanja po šumama u okolini Hanoja u vreme kada je grad bombardovan, a jednako je oštar bio i prema ekspanzionističkoj politici SSSR-a. Odbijao je da uzme francuski pasoš protiveći se obavezi služenja vojnog roka, a kada je dobio poziv da gostuje na Harvardu, poziv je propao jer je odbio da potpiše dokument u kome je traženo da obeća da nikada neće pokušati da sruši državni poredak Amerike. Zalagao se za nuklearno razoružavanje i širenje ekološke svesti i pristajao da održi gostujuća predavanja jedino ako mu dozovole da jednako vreme posveti i tim temama.
Napustio je IHES 1970. godine, a kao jedan od glavnih razloga za to je naveo činjenicu da u finansiranju instituta delimično učestvuje i francuska vojska. Povlačenje sa instituta i formiranje grupe „Preživeti“ kojoj je osnovni cilj bilo razvijanje ekološke svesti, nuklearno razoružavanje i opstanak čoveka na planeti bio je samo početak neobičnog puta na koji se odlučio. Njegova kuća je postala stecište vrlo egzotične zajednice kojoj su pristupali intelektualci, umetnici, duhovnici, mistici, ali i beskućnici. Život ove grupe pratio je niz neobičnih situacija i skandala, a Grotendik je napustio zajednicu kada je jedne večeri zatekao družinu kako lumpuje pored logorske vatre na kojoj spaljuju njegove spise.
Razlog za napuštanje grupe verovatno nije bila ta konkretna situacija, jer je i sam često uništavao svoje spise i odnosio se prema njima nemarno. Ispisivanje hiljada i hiljada listova papira bila je njegova stalna opsesija. Među tim spisima u početku je bilo najviše matematičkih promišljanja i refleksija, ali su se teme iz godine u godinu menjale prateći neobične meditacije i način života koji je vodio, a koji se postepeno pretvarao u život pustinjaka posvećenog duhovnim pitanjima. Tako je samo jedan od spisa, posvećen problemu zla i metafizici satane, imao oko 15.000 stranica.
Njegovo povlačenje sa IHES nije značilo i napuštanje matematike, ali je od matematičke zajednice bivao sve udaljeniji. U vreme kada je bio profesor na Monpeljeu, držao predavanja bos, pa često i prespavao na podu učionice, studenti koji bi poranili verovatno nisu ni slutili da na podu pred njima spava legendarni matematičar i dobitnik Fildsove medalje. Fildsovu medalju, kao najveće priznanje u svetu matematike je dobio još 1966. godine, ali je odbio da odputuje u Moskvu i lično je primi u znak protesta zbog hapšenja dva ruska pisca. Njegov odnos prema nagradama i priznanjima ostao je jasno ubeležen u medalji Pikarove nagrade koju je dobio 1977. godine. Budući da je medalju ostavio na Univerzitetu Monpelje i danas se na ovoj prestižnoj medalji, koja se dodeljuje na šest godina, mogu videti tragovi koji pokazuju da je korišćena za krckanje oraha.
Njegovo nepoverenje prema naučnoj zajednici bilo je izazvano razočarenjem u to kako se naučna otkrića koriste. Često se osvrtao na eksplozije atomskih bombi zbog čega se plašio da bi i njegov doprinos nauci jednog dana mogao biti upotrebljen na pogrešan način. Govorio je da su najopasniji ljudi na svetu matematičari i fizičari. Kritikovao je slab duhovni razvoj društva i svoje opsesivno ispisivanje stranica sve više posvećivao duhovnim temama baveći se sve manje matematikom. Njegovo otuđivanje od naučne zajednice, kolega, prijatelja i porodice imalo je razne faze, a od 1991. godine potpuno se osamio pa ja malo ljudi znalo gde se uopšte nalazi i da li je živ.
Usamljenički život je nastavio u jednom malom selu na jugu Francuske praveći sam obuću i odeću koju je nosio. Nastavio je da ispisuje hiljade i hiljade stranica u pokušaju da se približi razumevanju duhovnosti. U tim desetinama hiljada stranica izneo je vrlo neobične teorije o Sanjaru kao božanstvu koje nam šalje snove kako bismo što bolje razumeli ko smo, o ljudima mutantima koji su ispred svog vremena i pomažu civilizaciji da sazri. Za nekog ko je osećao da se približio Bogu više od bilo kog drugog čoveka neobičan je izbor uzora na koje se pozivao. Prvi na njegovoj listi mutanata je Samjuel Haneman, tvorac pseudonaučne homeopatije, a jedan od uzora mu je bila i Marta Robin koja je tvrdila da je poslednjih 50 godina svog života živela samo na pričešću ne uzimajući hranu i vodu. Inspirisan Martinim primerom, ali i primerom Isusa stalno se izgladnjivao pa su seljani tvrdili da je znao mesecima da živi samo na čorbi od maslačka, a da su mu više puta spasili život nateravši ga da jede.
Većinu spisa koje je godinama ispisivao je spalio, pa je u jednom od požara zamalo i sam izgoreo, a vatrogasci su ga na silu izneli iz kuće. Kao konačan korak udaljavanja od sveta obratio se pismom 2010. godine u kome je zahtevao da se prestane sa objavljivanjem i štampanjem njegovih dotadašnjih radova i spisa, a sajt posvećen njegovom radu je označio kao „gadost“. Preminuo je četiri godine kasnije u bolnici u 86. godini.
„Jedini Bog je tih. I kada on govori, to radi tako tihim glasom da ga niko nikada ne razume.“ Tako je Grotendik opisivao u svojim spisima teškoću da se u šapatu duha prepozna neka jasna i čvrsta ideja koju možemo izvući na svetlost ovog sveta. Ispostavilo se da je taj tihi šapat neuhvatljiviji od svih apstraktnih koncepata matematike koje je Grotendik sretao i vešto ih imenovao. Njegov izuzetan um, koji je sa neverovatnom lakoćom rešavao najveće matematičke probleme, delovalo je kao da se potpuno izgubio u svojoj potrazi za duhom i duhovnim razvojem. Dok je kao pustinjak sakupljao svaku zgaženu biljku, i iz napuklog betona je presađivao da joj vrati život, sva njegova duhovnost nije uspela da ga zbliži sa ljudima i otuđila ga je čak i od njegove vlastite dece. Tvrdio je da se matematikom treba baviti tako da ona stvara nove svetove i te svetove je stvarao. U tim svetovim nastavljali su da žive mnogi drugi matematičari, a neobično je kako je iz tog naizgled potpuno apstraktnog sveta uspevao da izvuče zaključke i mehanizme koje je nauka upotrebila u našem opipljivom materijalnom svetu. Njegov doprinos u matematici je ogroman i našao je primenu u računarskoj tehnici, robotici, kvantnoj fizici, a osim što je doprineo razvoju različitih oblasti matematike mnogo je doprineo i našem razumevanju šta sve matematika može da bude. Bez obzira na napuštanje svih tih svetova koje je stvorio, kao i sveta koji svi delimo, njegova egzotična potraga ostaje kao pouka, upozorenje i inspiracija. Ukoliko bismo se odlučili da opišemo njegov neverovatan život u kome je učinio neke vrlo čudne korake, opet bismo uz neopisivi duh ovog velikog uma samo nespretno predložili rečenicu koja uzalud oko njega pokušava da opiše kružnicu.
PARALAKSA PREPORUČUJE:
KNJIGA: Kada prestanemo da razumemo svet – Banhamin Labatut – Jedna od priča posvećena Grotendiku
VIDEO: Kratka biografija Aleksandra Grotendika
VIDEO: Dokumentarni film o potrazi za Grotendikom
ESEJ: Who Is Alexander Grothendieck? – Winfried Scharlau – Esej o životu i delu Aleksandra Grotendika
ČLANAK: The Mysterious Disappearance of a Revolutionary Mathematician – The New Yorker o Grotendiku
