Film Eni Hol počinje autobiografskom scenom režisera Vudija Alena u kojoj je dečaka Alvija majka dovela kod porodičnog lekara kako bi dobila savet:
– Postao je depresivan. Odjednom nište ne može da radi.
– Zašto si u depresiji Alvi?
– Radi se o nečemu što je pročitao! Kaži doktoru Flikeru!
– O nečemu što si pročitao?
– Univerzum se širi!
– Univerzum se širi?
– Univerzum je sve i ako se univerzum širi jednog dana će se raspasti i to će biti kraj svega.
– Šta se tebe to tiče? Prestao je da radi domaći!
– U čemu je poenta?
– Kakve veze univerzum ima sa tobom? Ti živiš ovde u Bruklinu! Bruklin se ne širi!
Albert Ajnštajn je formulišući teoriju gravitacije takođe imao problem sa činjenicom da se iz njegovih jednačina moglo naslutiti da univerzum nije stabilan. Svoju depresiju sasekao je u korenu i 1917. godine odlučio da uskladi jednačine sa uverenjem da je univerzum statičan ubacivši u njih kosmološku konstantu. Kada je Edvin Habl 1929. godine, vršeći posmatranja na Huker teleskopu, konstatovao da se sve u svemiru udaljava od nas, Ajnštajn je svoju kosmološku konstantu proglasio najvećom greškom u životu.
Iako je crkva ponudila jednostavan razlog za udaljavanje od nas u predanju po kome se na našoj planeti dogodio prvi greh, bilo je sveštenika koji su mnogo temeljnije bili upućeni u celu situaciju. Žorž Lemetr, belgijski katolički sveštenik, astronom i profesor fizike, dve godine pre Hablovih posmatranja je u svom radu došao do teorijskog modela po kome se naš univerzum širi. Ovaj veliki naučnik je osim toga zagovarao i ideju nastanka univerzuma iz jedne tačke koju je nazvao primodrijalni atom ili kosmičko jaje, što je kasnije postalo poznato kao teorija velikog praska. Iako je moguće da je inspiraciju crpeo iz religije, kojoj je takođe bio posvećen, nije dozvoljavao da se njegove teorije pogrešno interpretiraju od strane crkve. Na obraćanje pape Pija XII u kome je papa tvrdio da su Lemetrove teorije dokaz u prilog postojanja Boga, Lemetr se usprotivio i zamolio da papa ne koristi njegove teorije u takvoj argumentaciji, insistirajući da vera ne može imati, niti je potrebno da ima naučna utemeljenja. Teško je poverovati da iako je insistirao na razdvojenosti nauke i religije one u njegovom biću nisu bile pomešane na najlepši način, jer kada je 1933. godine održao seminar, svojim izlaganjem je oduševio čak i prisutnog Ajnštajna koji je izjavio da je to najlepše i najzadovoljavajuće objašnjenje stvaranja koje je ikada čuo.
Lemetr je preminuo 1966. godine, nedugo pošto je saznao da su Arno Penzias i Robert Vilson registrovali pozadinsko kosmičko zračenje koje je eho i potvrda velikog praska predviđenog Lemetrovim radom. Za razliku od njega Ajnštajn nije dočekao 1998. godinu kada su posmatranja supernova tipa Ia pokazala da svemir ne samo da se širi već se širi ubrzano, što je na pozornicu ponovno prozvalo njegovu davno odbačenu kosmološku konstantu.
