„Molim te upamti me pošto mi sudbina nije dala dovoljno života da me moja zemlja upamti“. Ovako je pisao u pismu prijatelju francuski matematičar Evarist Galoa u svojoj dvadesetoj godini u noći 30. maja 1832. godine. Predosećajući da će poginuti u dvoboju koji je bio zakazan za zoru, Galoa je odlučio da poslednje sate svog života provede pokušavajući da formuliše neke od svojih matematičkih ideja. U tih nekoliko sati, skraćujući dokaze stalnim ispisivanjem po margini pisma „nemam dovoljno vremena“, Galoa je pokušao nadoknaditi sve vreme izgubljeno u političkoj borbi za “slobodu, jednakost i bratstvo“ zbog kojih je služio i zatvorsku kaznu.
Dok je sunce izlazilo Galoa je vodio najveću bitku svog života, bitniju od onih koje je vodio protestujući na ulicama i bitniju od dvoboja koji ga je čekao. Pokušavao se izboriti da iz svojih misli i iz svojih beleški koje su mnogim njegovim profesorima bile samo nejasne brljotine formuliše jasnu harmoniju koju je osećao u sebi. U pismima koja je napisao pre nego što se uputio na dvoboj, Galoa je rešio matematički problem koji je mučio matematičare vekovima i postavio temelje za osnivanje Galoa teorije i razvoj teorije grupa.
Pronađen smrtno ranjen dan posle dvoboja, prebačen je u bolnicu gde je ovaj genijalni revolucionar podlegao ranama tešeći svog brata „Ne plači! Potrebna mi je sva hrabrost da umrem u dvadesetoj godini“.
