Kada je Džordž Tomson imao 8 godina njegov otac je bio poznat kao neko ko proučava čestice materije. Za razliku od njega, njegov sin je želeo da bude arheolog, a omiljeni hobi koji ga je pratio celog života bio je pravljenje maketa brodova. Do devete godine njegova majka je bila zadužena za njegovo obrazovanje. „Moja majka mi je objašnjavala centar mase primenjujući to na stolove i kolica, dok je otac tome pristupao drugačije. On mi je objasnio zašto se sa tim u vezi kolica razlikuju od brodova i rekao da se stabilnost može izračunati matematički što se i čini za prave brodove.“ Na ovaj način Džozef je pridobio još jednog saborca na frontu za razumevanje stvarnosti.
Stariji Tomson je svoga sina često vodio u laboratoriju jer je tamo uvek bio na raspolaganju neko da pomogne mlađem Tomsonu oko pravljenja maketa brodova. Tako možemo zamisliti Džordža Tomsona kako kao dečak pravi makete brodova u čuvenoj Kevendiš laboratoriji na Kembridžu u kojoj je Vilson prvi put uhvatio trag naelektrisane čestice u maglenoj komori, u kojoj je Radeford uradio prve eksperimente sa X-zracima i u kojoj je Tomsonov otac formulisao tada novi model atoma poznat kao model pudinga sa šljivama.
Kada je Džordž napunio 14 godina, njegovom ocu je dodeljena Nobelova nagrada za eksperimente kojima je pokazao da je elektron čestica i sastavni deo atoma koji je do tada smatran nedeljivim. 31 godinu kasnije njegov sin će dobiti Nobelovu nagradu jer je difrakcijom elektrona pokazao da je elektron talas. Ovo naizgled protivrečno otkriće, otac je do kraja karijere smatrao potvrdom njegovih ideja prema kojima postojanje etra omogućava klasičnoj fizici da objasni fenomene bez potrebe za idejama kvantne fizike. Ipak, naučna zajednica će njihova porodična otkirića objediniti u skladni opis kvantnog sveta u kome se oni upotpunjavaju u razumevanju stvarnosti koja nas okružuje.
