Prometejevo nasleđe

Dok mu se slivao znoj niz čelo, Prometej je sakupljao snagu da se u bolnom pokretu izvije, podigne glavu i kroz namrštene obrve odmeri putanju Sunca visoko na nebu. Činilo mu se, iako bolnim izvijanjem još dublje useca u lopatice oštre stene za koje je bio prikovan, da svojim pogledom usporava Sunce na njegovom odlučnom putu ka zenitu. Nadao se da će tako odložiti pojavu strašne siluete koja je krstarila nebom praveći lepršave osmice, jer bilo je dovoljno da njena senka preleti preko njegovog stomaka pa da ga podseti na strašnu ranu koja je tek pred zoru potpuno zacelila. Na užasan bol pokušavao je da zaboravi razmišljajući upravo o Suncu, o toj grudvi svetlosti koju vuku Heliosove kočije, tom ognju koji svojim zrakama obasjava sav njemu drag život na Zemlji. Prikovan za tamne stene, bičevan burama, pripremao se za novi nalet bola promišljajući o svetlosti koja dolazi sa Sunca. Razmišljao je o tome da li je to ista ona svetlost koju je on napravivši čoveka od gline udahnuo kroz čovekov nos učinivši ga živim, da li je to vatra kakvu je na zapaljenom komoraču ukrao iz Hefestove kovačnice da bi je podelio ljudima osuđenima na mrak od strane hirovitog Zevsa, ili je to ona iskra svetlosti koju je video u svakom ljudskom pogledu dok ih je podučavao zanatima, nauci i umetnosti, a koji su ih tek učinili ljudima. Očekujući novi napad u kome će kao nož oštrim kljunom biti rasečene njegove slabine, dok je u šumu morskih talasa koji su zapljuskivali hridi pokušavao da razazna krik orla, pitao se da li je to uvek isti Zevsov orao; pitao se da li će se orao umoriti od svog strašnog zadatka; pitao se da li je to uvek isto Sunce; Kako to da taj plamen nikako da utihne?

Prometej donosi vatru čovečanstvu - Hajnrih Figer - 1817. godine — Prometej donosi vatru čovečanstvu – Hajnrih Figer – 1817. godine

Osim plamena u komoraču i svih veština kojima nas je naučio od Prometeja smo nasledili i znatiželjni pogled upućen ka Suncu. Tim pogledom smo nastavili da krstarimo ka zvezdama i nebeskim pojavama pokušavajući da premerimo nebesa i razumemo beskrajna prostranstva. Avantura premeravanja nebesa traje hiljadama godina. Čovekova sposobnost da se zapita deluje samo kao ukras uz njegovu sposobnost da svojim intelektom obuhvati planetu na kojoj živi. Eratosten je uzeo meru Zemlji umočivši sunčev odraz u jedan bunar u Sieni za vreme letnje dugodnevnice i izmerivši senku koju je štap poboden u zemlju u tom trenutku bacao u Aleksandriji. Osnovno poznavanje geometrije omogućilo mu je da iz dužine senke i udaljenosti od Aleksandrije do Siene još u III veku p.n.e. odgonetne prečnik planete sa greškom manjom od 3%.

Aristarh je rastegao misao između Zemlje, Meseca i Sunca, i shvativši da je takav trougao pravougli u vreme polumeseca, dao je prvu procenu udaljenosti Sunca, ali je za precizniju meru ipak bilo potrebno sačekati skoro dve hiljade godina. Đovano Kasini i Žan Riše su 1672. godine merenjem paralakse odredili udaljenost Marsa od naše planete. To je bilo dovoljno da se korišćenjem Keplerovih zakona ta distanca upotrebi kao etalon i da se premeri udaljenost do tada poznatih planeta, a za Sunce je izračunato da se nalazi na udaljenosti od 138 miliona kilometara, što je prilično blizu danas poznate mere od 150 miliona kilometara.

Poznavanje udaljenosti Sunca upoznalo nas je i sa njegovim prečnikom, a to nas je opet vratilo na misteriju izvora energije koju ono uporno šalje u prostranstvo svemira. Naučnici su u XIX veku procenili da komad uglja veličine Sunca, prečnika oko 1.4 miliona kilometara, ne bi mogao da gori duže od 5000 godina. To je bilo direktno u sukobu sa činjenicom da na Zemlji postoje stene koje svojim ožiljcima svedoče o erozivnim procesima zbog kojih bi one morale biti stare bar nekoliko desetina pa i stotina hiljada godina. Lord Kelvin je 1862. godine otišao korak dalje i oslanjajući se na to da je Zemlja nastala hlađenjem iz užarenog stanja procenio da bi planeta morala biti stara između 20-400 miliona godina. Danas znamo da je čak i ovako hrabra Kelvinova procena bila skromna, ali za bolju procenu bilo je potrebno poznavanje upravo onih procesa koji stoje u osnovi načina na koji Sunce proizvodi energiju.

Ogromna udaljenosti i veličina sunčeve lopte ostavljale su utisak da je misterija njenog plamena nešto potpuno nedokučivo. Ogist Kont je u svom delu “Kurs pozitivne filozofije” 1830. godine napisao da će za čoveka sastav Sunca i zvezda zauvek ostati misterija. Međutim, već nekoliko godina kasnije postalo je jasno da se iz spektra svetlosti koja dolazi iz različitih usijanih metala mogu identifikovati metali koji su izvori te svetlosti. Spektroskopija se u narednim godinama dovoljno razvila da pokaže kako svaki hemijski element ostavlja svoj jedinstven otisak prsta u spektralnim linijama, pa je tako omogućila da se analizom spektra sunčeve svetlosti prepozna vodonik kao najzastupljeniji element, a 1868. godine otkrije novi element koji je prvo pronađen na Suncu pa je po njemu dobio ime helijum.

Iz sastava Sunca i činjenice da mora biti mnogo starije od 5000 godina, bilo je jasno da njegova energija ne dolazi iz jednostavnog sagorevanja nekog gorivog materijala u prisustvu kiseonika. Odgovor na misteriju nije došao iz posmatranja užarenog sunčevog diska, rešenje je počelo da se nazire iz pogleda upućenog ka drugoj krajnosti neshvatljivo malog sveta elementarnih čestica od kojih je sve sačinjeno. Posle otkrića radioaktivnosti i zračenja uranijumovih soli, do koga su došli Anri Bekerel i Marija Kiri, otvorena su vrata novih čudesnih svojstava materije. Fransis Vilijam Aston je 1920. godine primetio da je masa jednog atoma helijuma manja od mase četiri atoma vodonika od kojih bi helijum mogao biti sklopljen. U to vreme je bila poznata i čuvena Ajnštajnova jednačina o ekvivalenciji mase i energije pa se moglo naslutiti da bi taj višak mase, koji negde nestane, mogao zapravo biti transformisan u energiju prilikom procesa spajanja atoma vodonika u helijum. Upravo je takav predlog u narednim godinama dao Artur Edington kao objašnjenje da bi proton-proton lančana reakcija spajanja vodonika u helijum mogla biti odgovorna za misterioznu energiju Sunca.

Pokazalo se da je Edingtonova intuicija bila ispravna, ali je do potvrde došlo kroz niz naučnih otkrića koja su objasnila kako je uopšte moguće da se dva pozitivna jezgra atoma spoje u novo jezgro, i pomogla da razumemo životne cikluse, ne samo našeg Sunca, već i drugih i drugačijih zvezda u svemiru. Danas nam je poznato da naša zvezda u svakoj sekundi u procesima fusije izgubi oko 4.7 miliona tona svoje mase transformišući je u energiju koju isijava u svemir. Ta egzotična buktinja koja radi na nuklearnu energiju, otvorila je potragu za novim svetim gralom i procesima koji bi čoveku mogli staviti na raspolaganje transformaciju mase u energiju.

Za razliku od fusionih procesa koji se događaju u Suncu, u toku kojih se laki atomi spajaju u teže, fisioni procesi razgradnje teških atoma na lakše delovali su pristupačniji jer do takvih procesa dolazi i spontano kod radioaktivnih elemenata. Ukoliko bismo mogli naterati kilogram uranijuma 235 (U235) da se raspadne u procesu fisije, bila bi nam na raspolaganju ogromna količina energije, 2-3 miliona puta veća od energije koju dobijemo sagorevanjem iste mase uglja. Međutim, fisijom samo jednog atoma U235 oslobađa se energija dovoljna tek da se zrno peska podigne na visinu desetog dela milimetra. Zbog toga je čak i Ajnštajn u početku bio prilično skeptičan da će čovek uspeti da ovlada energijama kojima raspolaže jezgro atoma. Da bi se oslobodila velika količina energije bilo je potrebno smisliti način na koji bi se mogao veliki broj atoma naterati da se raspadne istovremeno.

Upravo to je Leo Silard došao da objasni Ajnštajnu kada se 2. augusta 1939. godine pojavio na njegovim vratima. Bio je zabrinut da bi energija fisije mogla biti upotrebljena u obliku bombe i da bi takvo oružje u rukama nacista moglo postati plamen koji će uništiti svet kakav poznajemo. Leo je tvrdio da bi se energija iz atoma mogla iscediti lančanom reakcijom. Pošto je primećeno da se prilikom bombardovanja U235 sporim neutronima u toku njegove fisije oslobađaju i novi neutroni, oni bi mogli pokrenuti nove reakcije fisije, pa ukoliko bi postojala dovoljna kritična masa uranijuma to bi dovelo do lančane reakcije i eksplozije.

Leo je uz ovo objašnjenje lako ubedio Ajnštajna da potpiše pismo koje su uputili Frenklinu Ruzveltu, tadašnjem predsedniku Amerike, apelujući da pokrene projekat sa ciljem proizvodnje prve atomske bombe. Od prvog skromnog fonda sa 6000 dolara (oko 120.000 dolara danas) i prvih proračuna koji su izvođeni na Columbija univerzitetu na Menhetnu, projekat je u narednih nekoliko godina narastao do neslućenih razmera sa uloženih 2 milijarde dolara (26 milijardi dolara danas) i uposlenih oko 120.000 ljudi od kojih je samo mali broj bio upućen u krajnji cilj projekta. Fizičar Robert Openhajmer koji je rukovodio srcem projekta u gradiću Los Alamos, namenski sagrađenom u pustinji Novog Meksika, imao je na raspolaganju neke od najuspešnijih naučnika tog vremena uključujući i 7 nobelovaca.

Iako je grupa naučnika koju je predvodio Enriko Fermi još 1942. godine napravila prvi fisioni reaktor, tek momenat u kome je eksplodirala prva atomska bomba u istoriju je upisan kao početak atomske ere. Test prve eksplozivne fisione naprave koja je nazvana Sprava (gadget) izvršen je 16. jula 1945. godine na poligonu koji je Openhajmer nazvao Triniti. Punjenje od samo 6.5 kg plutonijuma bilo je dovoljno da izazove eksploziju jačine 24.000 tona TNT-a. Zagledani u loptu svetlosti koja je menjala boje od bele preko narandžaste do ljubičaste prisutni su mogli po prvi put na nebu da vide vatrenu kuglu u kojoj su se odvijali nuklearni procesi, a koju je stvorio čovek. Eksplozija je bila vidljiva i sa udaljenosti od 300 kilometara, a prepoznatljiva pečurka dima je dostigla visinu od 12 kilometara. Od svih svedoka koji su pokušali da opišu silinu eksplozije možda je najupečatljivije priznanje fizičara Norisa Bredberija: “Većinu toga u životu možemo razumeti iz prethodnih iskustava, ali atomska bomba se ne uklapa ni u jedno prethodno iskustvo.” Openhajmer je tvrdio, naknadno se prisećajući tog momenta, da ga je prizor podsetio na stihove iz Bhagavad Gite “Postao sam smrt, uništitelj svetova.”

Baklja koja je bila daleko moćnija od one koju je Prometej spustio sa Olimpa tek je bila pripremljena da kao štafeta bude prosleđena iz ruku nauke u ruke politike i društva koje će imati pred sobom veliki izazov o odluci njene upotrebe. Prosleđivanjem ove štafete započela je nova era u kojoj je čovek na raspolaganje dobio moć koja je prevazila sve ono čime je do tada rukovao. Ta baklja, koja je došla kao odgovor na plemenitu ljudsku radoznalost, nahraniće i njegovu želju za moći, ali će ugojiti i njegovu nesposobnost da se osvrne i oseti posledice onoga što čini, udaljiće ga kilometrima od žrtava koje će moći izazvati samo jednim pritiskom tastera, a koji će za posledicu moći imati prizore pakla na našoj planeti.

Leo Silard koji je svom snagom radio na tome da bomba bude što pre napravljena kako bi u toj trci pretekao naciste, posle Triniti testa je preuzeo potpuno drugačiju ulogu. Pokušao je da ubedi što veći broj naučnika da potpišu peticiju kako ovo monstruozno oružje ne bi bilo upotrebljeno, a u tome ga je podržao veliki broj naučnika. Džozef Rotblat je napustio projekat i pre testa, čim mu je postalo jasno da nacisti više nisu u trci za atomsko naoružanje, a posle kapitulacije u maju 1945. godine delovalo je kao da neće biti potrebe da bombe budu upotrebljene.

Rat na Pacifiku je ipak i dalje trajao, a Amerika je kao najlakši način da okonča taj mukotrpni rat i spreči stradanje svojih vojnika videla u upotrebi brutalne sile koja će naterati Japan da kapitulira. Uz konsultacije sa Britanijom i Kanadom američki predsednik Hari Truman je odlučio da se dve bombe napravljene u okviru projekta Menhetn, uranijumska bomba Mali dečak i plutonijumska Debeli čovek, pripreme za stravičnu misiju.

U jutro 9. augusta 1945. godine, na vedrom nebu iznad Hirošime, pojavila su se tri aviona. Usamljeno zujeći na visini od 9000 metara oni nisu delovali kao velika pretnja. Ono što stanovnici grada nisu znali jeste da je jedan od aviona bio Enola Gej, avion koji je nosio Malog dečaka, uranijumsku atomsku bombu. Bomba koja je imala punjenje od 64 kg obogaćenog uranijuma eksplodirala je na 600 metara od tla snagom 16.000 tona TNT-a. Usijana kugla koja je zasenila sunčevu svetlost spalila je u prvom trenutku oko 20.000 ljudi, a scene koje su usledile mogu se opisati kao nešto što je bilo najbliže stvaranju prizora pakle od strane čoveka. Bomba je osim leševa za sobom ostavila hiljade napola spaljenih ljudi koji su umirali u strašnim mukama, a radioaktivno dejstvo bombe dovelo je do toga da se broj žrtava umnoži u narednim danima i mesecima. Svim ovim žrtvama, među kojima su velika većina bili civili, kroz tri dana su se pridružile žrtve bombardovanja Nagasakija na koji je bačena plutonijumska bomba Debeli čovek, pa se ukupan broj žrtava ove dve bombe procenjuje na 120.000 – 230.000 ljudi.

Ono što je bilo verovatno smrtonosnije i od svetlosnog bljeska, toplotnog udara, a podmuklije i od radioaktivnog pepela koji je mogao izazvati tegobe i strašnu smrt tek mesecima kasnije, verovatno je bio način na koji su se prema ovim strašnim zločinima odnosile pobedničke sile. Pravdanje zločina, nasumičnog i monstruoznog ubijanja civila, kontaminiralo je kao radioaktivnim pepelom sve buduće konflikte. Ta bahata odbrana zločina, pronalaženje opravdanja za zločin, postalo je oružje za kojim su lako mogle posegnuti i slabije razvijene države u svim budućim ratovima.

Izgled Hirošime pre i posle nuklearne eksplozije.

Možda su strahote koje su učinjene Japanu dovele do toga da se više nijedna atomska bomba ne upotrebi u ratne svrhe, ali je u sledećim decenijama usledilo preko 1000 nuklearnih proba širom sveta. Većina njih su bile probe koje su vršile Amerika i Sovjetski savez, odmeravajući snage u toku godina Hladnog rata. Openhajmer je bio samo jedan od naučnika koji je tvrdio da je upravo postojanje ogromnog arsenala nuklearnih bojevih glava, koje su supersile nagomilavale, zbog efekta MAD (Mutual Assured Destruction) obezbedilo da rat ostane hladan, jer bi direktan sukob i upotreba nuklearnog oružja mogla značiti i kraj sveta.

Arsenalima fisionih bombi od 1. novembra 1952. godine i testa bombe Ivi Majk pridružene su i fusione odnosno termonuklearne bombe. Za razliku od fisionih bombi kod kojih dolazi do cepanja atoma, kod fusionih bombi dolazi do spajanja atoma slično kao što se dešava u Suncu. Tako su oni koji su posmatrali probu termonuklearne bombe Kasl Bravo 1954. godine, a čija se vatrena lopta veličine 7 kilometara u prečniku mogla videti sa udaljenosti od 400 kilometara, mogli reći da posmatraju malu veštačku zvezdu čiji plamen je stvorio čovek. Da bi se unutar ove bombe pokrenuo proces fusije to je zahtevalo ogromnu energiju, pa je ona u sebi sadržala i fisionu bombu, a njena ukupna snaga je bila 1000 puta veća od bombe bačene na Hirošimu. Odnosno, eksplozija bombe Kasl Bravo oslobodila je energiju jednaku energiji koju su oslobodile sve bombe bačene u toku Prvog svetskog rata.

Još veću silu demonstrirao je Sovjetski savez testiranjem Car bombe 30. oktobra 1961. godine iza koje je stajao Andrej Saharov, sovjetski naučnik čija priča zaslužuje da ponese titulu modernog Prometeja. Saharov je sa Igorom Kurčatovim radio i na prvoj fisionoj sovjetskoj bombi, koja je napravljena 1949. godine, a predvodeći tim koji je stvorio Car bombu, najveću bombu ikada napravljenu, zaslužio je status heroja u Sovjetskom Savezu. Bomba je eksplodirala silinom od 50 miliona tona TNT-a što znači da je bila više od 3000 puta snažnija od bombe bačene na Hirošimu. Međutim, Saharov je želeo da herojski status koji je imao upregne u borbi za smanjenje nuklearnih arsenala i zabranu nuklearnih proba. Njegove aktivnosti su doprinele nuklearnom razoružavanju i zabranama testiranja oružja u vazduhu i vodi. Osim toga, Saharov se nepokolebljivo borio za ljudska prava i demokratske vrednosti što mu je u Sovjetskom Savezu donelo velike probleme. Tako je zbog svojih redovnih pisama podrške intelektualcima i novinarima prema kojima je režim bio represivan, bio izbačen sa univerziteta, a 1980. godine je uhapšen i smešten u Gorki gde je živeo pod prismotrom do 1986. godine kada je na vlast došao Mihail Gorbačov. Iako je Saharov bio tvorac najveće bombe ikada napravljene, svojom borbom za ljudska prava obezbedio je da ga Nobelov komitet prozove “glasnogovornikom savesti čovečanstva” i da mu 1975. godine uruči Nobelovu nagradu za mir. Od 1988. godine Evropski parlament je ustanovio i posebnu nagradu u čast Saharova koja se dodeljuje pojedincima i grupama koje se bore za ljudska prava i slobodu mišljenja.

Saharov je doprineo ostvarenju delova još jednog sna, a to je pokušaj da se ukroti nuklearna fusija. Za razliku od fisionih reaktora koji se koriste širom sveta, fusioni reaktori ne bi imali radioaktivni otpad, goriva za njih su puni okeani, a incidenti bi se u najvećoj meri mogli sastojati od toga da reaktor prestane sa radom. Problem kroćenja fusije je u ogromnoj energiji potrebnoj za spajanja atomskih jezgara kao i problem da se sa takvom plazmom rukuje. Saharov je doprineo rešenju ovog problema učestvujući u konstrukciji tokamaka. U ovom torusnom postrojenju snažno elektromagnetno polje navodi plazmu da kruži dok zidovi postrojenja mogu izvlačiti oslobođenu toplotu i pretvarati je u električnu energiju.

Iako postoje i drugačiji predlozi da se fusija upregne kao rešenje energetskih problema civilizacije, najveći međunarodni fusioni projekat ITER, koji se gradi od 2007. godine, u svom srcu ima upravo tokamak. Do danas je konstruisano više od 100 fusionih reaktora, ali nijedan od njih ne može da proizvede više energije nego što je potrebno uložiti za pokretanje procesa fusije. ITER-ova prednost je u njegovoj deset puta većoj zapremini čija izgradnja se smatra i jednim od najvećih tehnoloških poduhvata civilizacije, a čije pokretanje se očekuje 2025. godine.

Isčekivanje plamenova ITER-a kao i mnogih drugih fusionih postrojenja deluje kao neverovatan poduhvat u kome čovek uz već dat odgovor na Prometejevo pitanje kako Sunce gori, pokušava da preuzme u ruke Heliosove uzde. Uspešnim kroćenjem ovih procesa može se zamisliti nova energetska revolucija koja bi dovela do nastupanja nove ere u razvoju civilizacije u kojoj bismo u rukama imali komorač unutar koga bi mogla da gori prava pravcata zvezda stvorena od strane čoveka.

Prsten napravljen od okova i komada stene na koju je bio prikovan, ostao je na Prometejevoj ruci kao podsetnik na muke koje je preživeo. Zevs se nadao da će svaki put kada Prometeja stegne prsten koji nosi, on zbog toga pomisliti na strašno kliktanje orla, na bol u rebrima koje je ptica stezala kanžama, na potoke krvi koji su iz njegove jetre curili pod udarcima kao metal tvrdog kljuna. Zevs se nadao da će ga prsten podsećati na muke koje je trpio, ne toliko zbog poduhvata u kome je verujući u ljude ukrao vatru iz Hefestove kovačnice, već zbog toga što je odlučio da se pobuni i od Zevsa sakrije proročanstvo kojim bi on mogao biti smenjen sa trona. Ipak, svaki put kada bi rukom prešao preko prstena Prometej nije čuo urlik orla, sve njegove muke koje su trajale milenijumima, sabrale su se u jedan stravičan trenutak, ali se zato iznova sećao i proživljavao razgovore koje je vodio dok je bio okovan na steni. Čuo je glas Okenaida koje su ga molile da poklekne kako ne bi gledale njegovu muku, sećao se molbi majke Temide koja je svu njegovu hrabrost bila spremna nazvati bespotrebnim ponosom samo kako bi ga ubedila da odustane, ali se najčešće sećao razgovora sa Zevsovim glasnikom Hermesom koji ga je slatkorečivo pokušavao ubediti da otkrije tajnu koja može produžiti Zevsovu vlast. Sećao se kako ga je grejao ponosni odgovor kojim mu se suprostavio, jer se nadao da je upravo to još jedan plamen koji čak i dok je okovan može proslediti ljudima koje je stvorio: “Znaj dobro da ne bih dao svoje patnje za ropsku poslušnost. Bolje da budem prikovan za stenu nego da budem Zevsov verni sluga.”

Paralaksa preporučuje:
Knjiga: “Alhemija bombe”, Slobodan Bubnjević (2023)