Osluškujući beskrajna prostranstva svemira uz pomoć radio teleskopa u Kembridžu, Džoselin Bel Burnel naišla je na neočekivani usamljeni signal. To mesto na papirnoj traci obeležila je upitnikom i nastavila da pregleda dnevnu porciju od 30 metara primljenih podataka. Kada je primetila da se signal pravilno ponavlja iz istog pravca na nebu ostala je usamljena u svojoj euforiji jer je njen mentor Entoni Hjuiš dizajnirao ovaj radio teleskop sa drugačijom idejom, da osluškuje daleke kvazare.
U prvo vreme neobjašnjenji signal su u šali nazvali LGM-1 (od Little Green Man) mada nisu odbacili ni mogućnost da se radi o poruci koju nam šalje vanzemaljska civilizacija. Džoselin je uskoro primetila još tri slična signala iz različitih pravaca na nebu pa je bilo sve jasnije da potiču od nekog prirodnog fenomena. Teorijski predviđeni ostaci umiruće zvezde nazvani neutronska zvezda ili pulsar sa ogromnom gustinom i neverovatnom brzinom rotacije odlično su predviđali postojanje signala kao što je onaj pored koga je Džoselin 1967. godine upisala znak pitanja.
Kada je 1974. godine njenom mentoru Entoni Hjuišu dodeljena Nobelova nagrada za otkriće pulsara, Džoselin se skromno, ne shvativši to kao nepravdu, radovala što je Nobelovu nagradu zaslužila baš njena zvezda. Njena zvezda postala je i ikona popularne kulture kada je muzički band Joy Division vizuelni prikaz signala pulsara upotrebio za naslovnu stranu popularnog albuma Unknown pleasure. Danas pulsari koje je Džoselin primetila omogućavaju da osluškujemo puls tkiva prostor-vremena i detektujemo gravitacione talase pa se ubraja u jedno od najvećih otkrića u astronomiji XX veka.
