Kada je grčki kralj Egipta Ptolomej II u trećem veku pre nove ere okupio 72 jevrejska naučnika sa zadatkom da sa hebrejskog prevedu Bibliju na grčki jezik, jevrejska legenda kaže da se božansko nadahnuće ovog poduhvata ogledalo u tome što su svi prevodi, iako prevođeni odvojeno, bili potpuno identični. Prevedena Biblija nazvana Septuaginta omogućila je da dođe do komunikacije između Mojsija i Platona kroz razmišljanja filozofa poput Filona Aleksandrijskog.
Iako su pod teologijom još Platon i Aristotel podrazumevali nauku o bogovima, Filon Aleksandrijski, rođen oko 25. godine pre nove ere trudeći se da pronađe kompromis između jevrejske religije i helenističke filozofije doprineo je da se racionalan način razmišljanja prenese na religijske ideje koje će biti utkane u kasnije osnovano hrišćanstvo. U svom najznačajnijem delu O alegoriji, Filon opisuje alegoriju kao način da se o nečem kaže nešto više i sasvim različito od onog što se čini na površini, a koja je kao izraz neizbežna zbog jaza između stvoritelja i stvorenog.
Za stvaranja sveta, o kome Septuaginta kaže „I Bog završi šestog dana dela svoja“, Filon daje tumačenje „potpuno je budalasto misliti da je svet stvoren za šest dana ili za neki vremenski period uopšte. Šest nije količina dana već savršen broj“, pa Filon tvrdi da taj motiv u Bibliji samo alegorično govori da je svet nastao prema izvesnoj zamisli. Posebno je interesantno Filonovo tumačenje Misirca kojeg je prema predanju Mojsije ubio i zakopao u pesak. Dublje značenje ovog motiva prema Filonu jeste da Misirac označava dve pogrešne doktrine epikurejaca koje je Mojsije svojim učenjima uništio, a to su „doktrina da je uživanje vrhovno i najveće dobro i doktrina da su atomi osnovna načela svemira.“
