Veliki matematičar Godfri Hardi imao je neobičan ritual za otklanjanje straha od plovidbe brodom. Pre putovanja bi pisao prijatelju i slagao ga da je upravo rešio veliki problem Rimanove hipoteze za šta će dokaz izložiti kada stigne na odredište. Hardi se posle toga osećao sigurnije, jer tvrdio je da Bog nikako ne bi dozvolio da mu se nešto desi u toku plovidbe i tako ostane neopravdano upamćen kao neko ko je rešio jedan od najvećih matematičkih problema. Ovo je bio samo jedan od primera Hardijevih igara sa Bogom što je posebno neobično ukoliko se uzme u obzir da je sebe predstavljao kao ateistu.
Ovom ekscentričnom i genijalnom matematičaru sa Kembridža često su stizala neobična pisma u kojima su razni čudaci pokušavali da ga ubede da su došli do velikih otkrića. Pismo koje je stiglo 1913. godine izgledalo je na prvi pogled kao samo još jedno u nizu, ali je to pismo dovelo do neverovatnog susreta koji će Hardi opisati kao možda i jedini romantični momenat u svom životu. Taj momenat neće uticati samo na Hardija već će se njegova romantika preliti na ceo svet matematike.
Pismo je poslao indijski službenik Srinivasa Ramanudžan iz Madrasa. Iako je bio bez formalnog matematičkog obrazovanja Ramanudžan je tvrdio da je došao do velikih otkrića u matematici. Neki od rezultata koje je izneo u pismu bili su već dugo poznati, ali je bilo i onih koja su delovala potpuno originalno. Među njima je bilo i jednačina koje su samo na prvi pogled izgledale besmisleno kao što je to slučaj sa izrazom koji tvrdi da je zbir svih celih brojeva 1+2+3+4+5+… jednak -1/12. Hardi je prepoznao da ovakva hrabra i naizgled besmislena tvrdnja govori o dubokom razumevanju matematike. Zajedno sa kolegom Džonom Litlvudom procenio je da iza takvog pisma mora stajati matematički genije pa su Ramanudžana pozvali na Kembridž.
Samouki matematičar je do svojih rezultata dolazio uglavnom ispisujući jednačine u pesku dok je na papiru zapisivao samo konačne rezultate. Takav način rada kao i činjenica da je duboko religiozni Ramanudžan često kombinovao meditacije sa promišljanjima o matematici doveo je do toga da rezultate prezentuje sa vrlo šturim objašnjenjima.
Na Kembridžu ga je dočekao Hardi, ali nije samo njegova ekscentričnost bila ono na šta je Ramanudžan trebalo da se navikne već je i pristup matematici, čiji univerzalni jezik je trebalo da ukloni razlike, bio prilično drugačiji. Ramanudžan je imao zadatak da razume da njegov intuitivni pristup mora ispoštovati i formalne okvire u kojima je svaki napravljeni korak potrebno detaljno objasniti i dokazati da bi se uklopio u naučni metod.
I dok je Ramanudžan lako usvojio potrebni formalizam, za njegove kolege je ostala potpuno neuhvatljiva intuicija kojom je dolazio do rezultata i pomoću koje je osmišljavao neverovatne beskonačne razlomke za koje je tvrdio da ih dobija od svoje boginje Namakiri. Hardiju je bilo potpuno besmisleno pominjanje božanstva u matematičkom istraživanju, ali je jednako ostajao oduševljen Ramanudžanovim rezultatima upoređujući ga sa najvećim matematičkim umovima kao što su Ojler i Jakobi.
Ramanudžan je kombinujući intuiciju i racio uz nešto što je doživljavao kao komunikaciju sa božanstvom tragao za istinom. Mešajući religiozni i naučni pristup došao je do rezultata koji su obezbedili napredak u razumevanju teorije brojeva, matematičke analize, verižnih razlomaka i redova.
Genijalnost njegovog rada obezbedila mu je da bude jedan od najmlađih članova primljenih u Društvo Triniti koledža kao i u Kraljevsko društvo što je delovalo kao najava za otkrića koja će tek doći. Teško je i naslutiti ka čemu bi nastavak Ramanudžanovih istraživanja vodio da se uskoro nije razboleo. Otputovao je u Indiju 1919. godine, da bi godinu dana kasnije preminuo u 32. godini. U poslednjoj godini života nastavio je stvarati kreativne teoreme ispisavši 138 stranica koje se i danas proučavaju.
Iako je Hardi za sebe tvrdio da je bio loš prijatelj Ramanudžanovu smrt je teško podneo, ne samo kao svoj lični gubitak, već i kao gubitak za ceo matematički svet. Dvadeset godina kasnije napisao je knjigu Matematičarsko izvinjenje u kojoj je pokušao da odbrani matematičku karijeru kojoj je posvetio ceo život, a čiji rezultati, iako veliki u svetu matematike, u to vreme nisu imali skoro nikakvu primenu. Tvrdio je da upravo nemogućnost primene njegovih rezultata govori o njihovoj lepoti. On je svoje bavljenje matematikom opravdavao kao umetničku kreaciju u kojoj je tragao za uzvišenim idealom lepote čije obožavanje možemo shvatiti i kao njegov vid religioznosti.
Kasniji razvoj nauke doveo je do toga da radovi Hardija i Ramanudžana danas imaju široku primenu u nauci, posebno u kriptografiji, kvantnoj fizici i fizici crnih rupa što bez obzira na Hardijevu odbranu nikako ne umanjuje njihovu lepotu. Osim umetničke lepote na kojoj je insistirao Hardi, Ramanudžan bi verovatno i u primenjenim rezultatima pronalazio zadovoljstvo i za svoju religioznu prirodu zbog koje je tvrdio “Jednačine za mene nemaju smisla osim ako ne izražavaju misao Boga.”
Paralaksa preporučuje:
Biografski igrani film “Čovek koji je spoznao beskonačnost”
Standup-maths o Ramanudžan Hardijevom broju 1729 i Fermaovoj poslednjoj teoremi
Mathloger predavanje o tome kako je Ramanudžan dao smisao izrazu 1+2+3+4+5+6+… =-1/12
