Može delovati okrutno što smo kao teret dobili snove, da nas u svakom trenutku opominju kako bi i ovo što smatramo javom mogla biti obmana iz koje bismo već u sledećem trenutku mogli iskoračiti.
Još okrutnije nam mogu delovati snovi u koje tonemo kao u potpuni mrak, i koji kao da u sred postojanja svedoče o nepostojanju, dokazujući nam granice koje nikada nećemo moći preći.
Ali zar nas svet u kome ne bi postojali takvi snovi ne bi uskratio za jednu bitnu suštinu?
Zar ne bismo u takvom svetu, bili lišeni potrebe da osetimo veru kao jedino oruđe koje možemo da upotrebimo kada smo suočeni sa nepobitnim dokazom koji iscrpljuje i pobeđuje naš svet?
Jer to oruđe, iako opasno ako ga koristimo da tvrdoglavo odbijamo prihvatiti javu koja je pred nama, nekada je jedini način da pronađemo pukotinu u stvarnosti i zakoračimo u novi svet.
