„Jednom sam ja, Čuang Ce, sanjao da sam leptir. Lepršajući naokolo, srećan i veseo, radio sam šta mi se prohte. Ne bejah svestan da sam Čuang Ce. Odjednom, probudih se, i gle, ponovo bejah Čuang Ce. Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir, ili leptir koji sanja da je čovek? “ Ovako je pisao još u IV veku pre nove ere kineski filozof Čuang koji je bio jedan od velikih učitelja Taoizma. Danas u popularnoj kulturi naučne fantastike često se ispituje fenomen stvarnosti, a razvojem informatike ta tema je kroz pojam simulacije dospela i na radni sto nauke.
Kada je 1970. godine britanski matematičar Džon Konvej objavio jednostavna pravila koja primenjena na dvodimenzionalnu rešetku polja mogu proizvesti neverovatno složene obrasce i oblike koji se kreću i samorepliciraju nije čudo da je algoritam nazvao Igra života i time podstakao maštu naučnika da se zapitaju da li je univerzum u kome živimo zapravo samo simulacija u računaru neke napredne civilizacije. Jedan od predvodnika hipoteze simulacije, švedski filozof Nik Bostrom, izložio je 2003. godine svoje „simulacione argumente“ i izrazio veliko poverenje takvoj ideji u čemu su mu se pridružili mnogi naučnici.
Ipak, 2017. godine kada je grupa fizičara i matematičara u svom radu pokazala kolika je kompleksnost simuliranja nekih osnovnih kvantnih fenomena u metalima to je ukazalo na neočekivane principijelne teškoće i ujedno bilo veliki argument protiv mogućnosti simuliranja kompleksnih sistema. Takva najmodernija istraživanja su na tragu da osete intuitivni odgovor koji je možda još Čuang Ce naslutio u nastavku svoje priče o leptiru: „Između čoveka i leptira mora postojati razlika! To je ono što se naziva preobražaj stvari. “
