Salvador Dali je u više navrata odlazio u Beč sa željom da sretne Sigmunda Frojda koji je zbog svoje teorije psihoanalize kod nadrealista imao status neke vrste sveca-zaštitnika. Međutim, kako bi se Dalijev plan po pravilu izjalovio, preostajalo mu je da se vrati u sobu hotela Zaher i do kasno u noć zamišlja tok razgovora sa svojim idolom.
Na sastanak na koji je krenuo 19. jula 1938. godine u Londonu, a koji je uspeo da upriliči uz pomoć zajedničkog prijatelja Stefana Cvajga, Dali je poneo i jedno od svojih skorašnjih dela – Metamorfoza Narcisa. Ovo ulje na platnu kao osnovni motiv nosi mit o Narcisu, koji je zajedno sa mnogim drugim mitološkim motivima, ponudio osnovu na kojoj je Frojd uspostavio tumačenje skrivenih mehanizama ljudskog uma.
Narcis kao najlepši junak grčke mitologije bio je toliko lep da bi svako ko ga vidi ostajao potpuno opčinjen njegovom lepotom. On je na svu tu ljubav i pažnju ostajao surovo hladan. Narcisa nije osvojila ni prelepa nimfa Eho, koja je prokleta od Here mogla ponoviti samo poslednju reč rečenice koju čuje, pa tako nije uspela da objasni Narcisu šta oseća niti je mogla da opiše lepotu koju u njemu vidi. Eho je venula od neuzvraćene ljubavi dok od nje nije ostao samo glas, ali ne pre nego što je svedočila strašnoj sudbini voljenog Narcisa. Prokletstvo koje je na njega bacio jedan od odbijenih udvarača podržala je boginja osvete Nemesis pobrinuvši se da i Narcis bude opčinjen onim što ne može imati. Nemesis mu je upriličila susret sa vlastitim odrazom u jezeru. Narcis je ostao bez reči kada je prvi put ugledao svoj lik, ali i bez volje za životom opijen refleksijom u koju je ostao zagledan do svoje smrti. Kada su boginje došle po njegovo telo, na njegovom mestu su pronašle cvet sa krunastim belim laticama i žutim krugom koji je dobio ime Narcis.
Bez obzira da li je Dali imao ideju da će se njegov idol moći ogledati u njegovom umetničkom delu, ili se nadao da njegovo delo uspešno hvata eho Frojdovih misli, sastanak mu nije delovao uspešno. Dali je očekivao da će Frojd u njemu prepoznati univerzalnog intelektualca pa je poneo časopis u kome je objavio svoj članak o paranoji. Više puta je pokušao da objasni Frojdu da je članak sa kojim mu maše ispred nosa naučni članak, a ne neki nadrealistički ispad, ali Frojd je ostao nezainteresovan: “Nastavio je da gleda u mene ne posvećujući nimalo pažnje časopisu.”
Sa tog susreta Dali je poneo gorak ukus u ustima i skicu portreta Frojda koju je uradio u toku razgovora. Zahvalio se Cvajgu, ali je sa njim podelio i osećaj da se sa velikim misliocem nije najbolje razumeo objašnjavajući da je na skici koju je uradio prikazao Frojdovu lobanju kao puža čije je misli potrebno izvući iz školjke iglom.
Frojd je već sutradan pisao Cvajgu i zahvalio mu se na posetiocu kojeg mu je poslao. Hvaleći majstorstvo španskog umetnika priznao je da zbog njega mora preispitati svoj stav o nadrealistima kojima do tada nije bio neklonjen. Opisao je umetnikov fanatični pogled u kome se moguće reflektovalo mnogo više od onoga što je Dali naslutio pogrešno shvativši kao kritiku Frojdovu opasku: “U klasičnim slikama tragam za podsvesnim, ali u tvojoj slici tragam za svesnim.”
