„Auuu! Profesore Umberto, koliko knjiga! Sve ste ih pročitali?“ Kada bi posetilac, koji u Ekovom stanu ugleda biblioteku sa oko 30.000 tomova postavio ovakvo pitanje, Eko bi se obično osećao neprijatno i premišljao se da li je prikladnije da odgovori sa: „Ne, nisam pročitao nijednu, zašto bi inače bile tu?“ ili sa „Ne, ovo su knjige koje bi trebalo da pročitam sledećeg meseca, ostale držim na fakultetu.“ Na policama Ekove biblioteke, među knjigama koje je definitivno pročitao, nalazila se knjiga Vrt sa stazama koje se račvaju, jednog od omiljenih Ekovih pisaca, Horhea Luis Borhesa. U njoj Borhes, pod naslovom Vavilonska biblioteka, opisuje biblioteku koja sadrži sve knjige koje je moguće napisati.
Slično kao što junaci Ekovog romana Fukoovo klatno kombinuju slova kako bi pronašli ime Boga, Borhes se koristi kombinatorikom da bi ispunio police biblioteke. Polazeći od prvog toma, koji je ceo ispunjen od prve do poslednje stranice slovom „a“, jednostavnim pravilima on kroz nepregledni niz tomova provlači sve kombinacije slova ostavljajući nam da razmislimo da li bi na taj način bilo stvoreno nešto više od biblioteke. „Svemir, koji neki nazivaju Bibliotekom, sastoji se od nepoznatog, možda čak beskonačnog broja šestougaonih galerija, u čijem se središtu nalaze prostrani bunari za provetravanje oivičeni niskim balustradama.“ Nasuprot balustrada su police na kojima se nalaze sve ikada napisane knjige kao i one koje će tek biti napisane, odnosno one koje je uopšte moguće napisati. „Ama baš sve: detaljna istorija budućnosti, autobiografije arhanđela, tačan katalog Biblioteke, hiljade i hiljade lažnih kataloga, dokazivanje lažnosti tih kataloga, gnostičko Basilidovo jevanđelje, komentar ovog jevanđelja, komentar komentara ovog jevanđelja, verodostojno izložena njegova smrt, prevod svake knjige na svim jezicima, pominjanje svake knjige u svim knjigama, traktat koji je Beda mogao napisati (a nije) o mitologiji Saksonaca, izgubljene Tacitove knjige.“ Problem, ili možda lepota Biblioteke je u tome što su svi ovi jasno artikulisani tomovi zatrpani nemerljivo većom gomilom tomova u kojima se u nedogled nižu besmisleni nizovi slova bez jasnog sadržaja. „Bezbožnici tvrde da je besmisao u Biblioteci normalna pojava a da zdravorazumski odlomci predstavljaju izuzetak ravan čudu.“ Iako Borhesovim bezbožnicima teorija verovatnoće ide na ruku, on nam vraća nadu u mogućnost pronalaženja smisla uvodeći u priču legendu o Potpunoj knjizi koja u sebi sadrži sažeto sve ono što je u Biblioteci bitno.
Dok pratimo redove Borhesove priče o nepreglednim hodnicima Biblioteke kojima lutaju neobični redovi tragača za smislom, u njima prepoznajemo avanturu onih koji čitaju, sakupljaju ili pišu, sveprisutnu avanturu ljubitelja knjige i pisane reči. Nije neobično poverovati u to da se smisao može izraziti rečima, posebno ukoliko smo poverovali da je besmisao rečima odavno utvrđen. Ideja da se smisao može formulisati nije samo želja da se osmisli ona prva reč koja prema Svetom pismu u početku beše u Boga, a iz koje je nastao ceo svet, već je to možda i jedini način da potraga za smislom ne bude obesmišljena. Svaka konačna formulacija smisla ujedno ga negira. Jedino potragu koja je neiscrpna možemo nazvati smislenom, a da se pri tome osećamo prijatno bez obzira čak na to da li je ta ideja logički dosledna. Tako nam praktično beskončana kombinacija slova dozvoljava da potragu za smislom iz lavirinta Vavilonske biblioteke premestimo u redove koje čitamo i pišemo ili u lavirint naših moždanih vijuga. Trčeći bilo kojim od tih hodnika i slušajući odjek rasprave o tome da li sve besmislene knjige treba uništiti ili o tome koja je najsmislenija od pronađenih knjiga, neizbežno ćemo natrčati na starog dobrog Eka koji na krilu drži Vrt sa stazama koje se račvaju, a ukoliko ga žamor rasprave umori, u svakom trenutku može sklopiti korice knjige i u tišini je odložiti na policu svoje biblioteke. Na polici ona se može naći pored Umbertovog Imena ruže u kome opet ima mesta ne samo za Vavilonsku biblioteku već i za Borhesa kao jednog od junaka, kao i za priznanje autora da je svestan ove neobične strukture „Biblioteka je lavirint u koji ako uđete ne znate da li ćete izaći.“
Eko u jednom svom intervjuu opisuje neobične situacije u kojima mu se dešava da otvori knjigu koju nije čitao i shvati da zna skoro sve što u njoj piše. Lako je odbacio mogućnost da mu je to znanje preneto dodirom u toku godina premeštanja teških tomova koji su mu obezbedili teniski lakat, već objašnjenje pronalazi u tome da je dovoljno čitao o toj knjizi u drugim knjigama, kao i da je dobar deo knjige sklopio iz informacija koje je pokupio listajući je povremeno. Najinteresantniji opis toga kako deo Ekove ličnosti čine knjige koje je pročitao može se pronaći u njegovom romanu sa autobiografskim elementima Tajanstveni plamen kraljice Loane. U drugoj polovini romana, junak upada u stanje za koje se pita da li je neka vrsta limba ili kome, jer je potpuno lišen svih čula, ali pošto su mu na raspolaganju sva sećanja odlučuje da pročešlja svoj život i priseti se između ostalog knjiga i stripova koji su uticali na formiranje njegove ličnosti. Veliki broj knjiga ugrađenih u Ekovu pojavu ostavljale su mu utisak da je proživeo stotine života. Tvrdio je da će ovaj svet napustiti kao neko ko je živeo 5000 godina. Kada je napustio svet iza njega je osim neverovatnih knjiga koje je napisao ostala i biblioteka koju je sakupio. Više od 30.000 tomova koje je otkinuo od besmisla bili su njegovo oruđe u potrazi ili oružje u bici za smisao, ostali su kao njegova vojska od terakote koja ne čeka dugo da oživi, jer je dovoljno da se otvori neki od tomova ili čak samo baci pogled na njih da bi progovorili o onome za čim je Eko tragao.
