“Religija je opijum za mase”, jedna je od najcitiranijih misli Karla Marksa, međutim kada je Džim Džons opijen marksizmom poželeo da promoviše socijalizam u američkom društvu, kao idealan način za to odabrao je formiranje crkvene zajednice i pedesetih godina XX veka osnovao je Hram naroda. U narednim decenijama u kojima je društvo uznemiravao rat u Vijetnamu, ekonomska nestabilnost, netrepeljivost prema ljudima druge boje kože, Džim Džons je sa svojim stavovima, usvojivši nekoliko crnačke i azijatske dece, obezbeđujući hranu i zdravstvenu negu za siromašne, i zalažući se za uspostavljanje ravnopravnosti u društvu, ostavljao utisak velikog vizionara. Kada se to dopuni snažnom harizmom koju je posedovao ne čudi da je uticajni demokratski političar Vili Braun u njemu prepoznao mešavinu Martina Lutera, Alberta Ajnštajna i Mao Cedunga.
Bez obzira na oduševljenost pojedinaca i broj sledbenika u Džimovom hramu koji je po nekim procenama išao do 20.000, u crkvi nije bilo sve tako idealno kao što je izgledalo na prvi pogled. Ljudi koji bi napustili crkvu govorili su o psihičkom i seksualnom zlostavljanju, a bilo je i onih koji su raskrinkavali Džimove seanse isceljenja za koje su priznali da su bile nameštene i odglumljene. Pod pritiscima medija i javnosti koja se interesovala za pozadinu takvih priča, Džim je 1974. godine odlučio da jezgro svoje zajednice sa oko 1000 članova preseli u džunglu Gvajane gde su osnovali grad Džonstaun sa idejom izgradnje raja na zemlji.
„Niko vas ne voli kao ja“, galamio je sa govornice Džim svojim sledbenicima koji su ga oslovljavali sa „oče“. Ostavljao im je na volju da u njemu vide oca ukoliko im je potreban otac, ali da u njemu vide i Boga ukoliko to žele. Njegove tvrdnje da je on reinkarnacija Isusa, Bude, Mao Cedunga sve manje su bile smislene i mogao se naslutiti uticaj narkotika koje je Džim sve intenzivnije konzumirao. Osim što su svakodnevni uslovi života u džungli bili teški, ponižavajući su bili i načini kažnjavanja onih koji su dovodili u pitanje Džimov autoritet. Džim je noćni mir često prekidao „belim noćima“ u kojima je sirenama budio sve članove zajednice i držao im besmislene propovedi, pripremajući ih da odgovaraju na pitanja novinara ukoliko se nađu u takvoj situaciji ili ih čak terajući da simuliraju samoubistva ukoliko bude potrebno da napuste ovaj svet. Posebnu notu atmosferi u zajednici davale su Crvene brigade koje je Džim naoružao da čuvaju njegov grad, ali koje su u toku propovedi uvek bile okrenute ka članovima zajednice.
Zbog zabrinutosti porodica čiji članovi su otišli sa Džimom u nepristupačnu džunglu Gvajane, delegacija novinara i fotografa na čelu sa kongresmenom Leo Rajanom otputovala je 14. novembra 1978. godine na lice mesta da ispita situaciju. Dobro utrenirani Džimovi sledbenici bi možda i obmanuli Rajana, međutim novinari su primetili da Džim ima vrlo paranoične ispade kada mu se postave nezgodna pitanja. Bilo im je neshvatljivo da tako labilan čovek bude na čelu velike zajednice ljudi. U jednom trenutku Rajanu je krišom doturena poruka u kojoj ga nekoliko članova moli da ih povede sa sobom. Iako je Džim u prvi mah dozvolio da Rajan napusti zajednicu sa 11 pripadnika crkve, shvatio je da bi ono što bi ispričali na slobodi označilo kraj za njegovu nakaradnu zajednicu. Zbog toga je za delegacijom poslao nekoliko članova obezbeđenja koji su ubili kongresmena i 4 novinara i ranili 11 ljudi.
Džim je 18. novembra, neposredno posle incidenta, održao propoved u kojoj je objasnio da će zbog nastale situacije država proganjati članove njegove crkve kao i njihovu decu i da je jedina ispravna reakcija dostojanstveno napustiti svet Organizovao je ceremoniju masovnog samoubistva za koju su mnogi poverovali da je još jedna od simulacija.
Tako je ono što je Džim najavio kao raj na zemlji završilo uz vrištanje onih koji su se opirali uzumanju otrova i onih koji su u miru otrovani punčom legli na travu zagrlivši svoje najbliže. Nekoliko sati kasnije Džimov raj je ispunjavala paklena tišina koja se prelamala nad travnjakom popločanim mrtvim zagrljenim telima 918 stanovnika među kojima su trećina bila deca. Iako su posle ovog strašnog zločina članovi Džimove zajednice često smatrani neinteligentnim i neobrazovanim, mnogi pripadnici koji su na vreme napustili crkvu tvrdili su upravo suprotno. Ne samo da su zajednici pristupali inteligentni i obrazovani već su skoro svi imali ispravne i plemenite porive dolazeći u Džimovu crkvu u kojoj je bilo teško primetiti kada ih je opijenost njegovom snažnom ličnošću odvodila na potpuno pogrešan put.
