Van Gog, Stradivari i Rodrigez

Dok je Van Gog živeo u Parizu znao je otići na okupljanja koja je za umetnike organizovao Lotrek. Tada bi obično nosio neku od svojih poslednjih slika, naslanjao je na zid i čekao u blizini nadajući se da će sa njom privući nečiju pažnju. Danas, kada je Van Gog jedan od najvoljenijih umetnika, a njegove slike vrede stotine miliona dolara, teško nam je da zamislimo kako bezuspešno isčekuje da neko obrati pažnju na njegov rad, i usamljen, sa slikom pod miškom, napušta druženje umetnika. Bez obzira na predano i intenzivno svakodnevno slikanje, njegove slike nisu privlačile pažnju savremenika. Zajedno sa bratom Teom, koji se bavio prodajom umetnina, uspeo je za života da proda samo jednu sliku. Kada bi ostao bez para i u bakalnici pokušao račun da izmiri svojim platnom, pre bi pristajali da mu namirnice daju besplatno nego da za njih uzmu rad za koji nisu slutili da će jednog dana vredeti milione.

Violinista Džošua Bel bacio je svetlost iz drugog ugla na ulogu konteksta u životu umetnika i umetničkog dela. Bel je kao jedan od najpoznatijih svetskih violinista, sa preko 100 rasprodatih koncerata godišnje i zasluženom prestižnom Ejveri Fišer nagradom odlučio da učestvuje u jednostavnom socijalnom eksperimentu. U januaru 2007. godine, obukao je farmerice i duks, stavio kačket na glavu, i tako se spustio u jednu metro stanicu u Vašingtonu. Izvadio je iz futrole čuvenu Stradivari Gibson ex-Huberman violinu koju je platio skoro 4 miliona dolara i zasvirao na njoj očekujući bakšiš slučajnih prolaznika. Bez obzira na savršenstvo zvuka po kome je violina bila poznata i bez obzira na njegov vrhunski umetnički performans, od 1000 prolaznika, jedva nekoliko je zastalo da posluša njegovu muziku, a samo jedan čovek ga je prepoznao. Za nešto manje od sat vremena sviranja maestro je sakupio 32 dolara bakšiša.

Slučaj Sikstoa Rodrigeza na još egzotičniji način govori o istoj temi. Za vreme 80-tih godina XX veka Rodrigez je u Južnoj Africi bio popularniji od Elvisa, ploče su mu prodavane u stotinama hiljada, a njegove pesme su bile simbol borbe protiv aparthejda. Ipak, obožavaoci u Africi nisu znali ništa o samom umetniku. Od uha do uha su se jedino prenosile različite glasine o načinu na koji je Rodrigez izvršio samoubistvo žrtvujući se pred publikom. Zbog toga je bilo veliko iznenađenje za njegove obožavaoce kada su, tragajući za više informacija o umetniku, 1997. godine saznali da je Rodrigez i dalje živ i zdrav i da u rodnom Detroitu radi kao građevinski radnik i nadničar budući da je njegova karijera muzičara u Americi propala. Rodrigez je živeo jednostavnim i skromnim životom potpuno nesvestan da je na drugom kraju sveta bio velika zvezda, a da je njegova muzika bila simbol društvenih promena.

Sa apsurdnim načinom na koji se kontekst poigrava sa umetnikom i njegovim delom odlučili su da se obračunaju autori serije Doktor Hu posvetivši jednu epizodu upravo Van Gogu. Doktor Hu, u toj epizodi, putuje kroz vreme da bi se uz pomoć Van Goga i svoje partnerke Ejmi sukobio sa silama zla. Van Goga zatiču kao neshvaćenog čudaka odbačenog od strane društva. Ejmi je šokirana kada vidi da Van Gog jedno od svojih dela koristi kao podmetač za džezvu dok im priprema čaj, a iznenađena je i intenzitetom dubokih depresija u koje umetnik neočekivano upada. Kultura koju nose iz sadašnjosti obavezuje ih da sa dovoljno pažnje slušaju ono što Van Gog govori, pa su počastvovani da uživaju u njegovoj priči o tome šta vidi i oseća dok posmatra zvezdanu noć.

Violinista Bel je bio iznenađen eksperimentom u Vašingtonu jer je time pokazano da, bez obzira što se publika otima za skupe karte na njegovim koncertima, a njegovu muziku doživljava kao jedinstvenu, ukoliko bi ta savršena umetnost bila izvučena iz konteksta, mnogi je ne bi primetili. Još više od tog otkrića veru u njegovu umetnost je mogao poljuljati niz eksperimenata Klaudije Fric koji je kulminirao u Pariškom eksperimentu 2010. godine. Fricovu nije interesovala Belova muzika, nju je interesovao način na koji se Stradivarijeva veština pravljenja violina doživaljavala kao neprevaziđena umetnost. Čak i posle 300 godina njegove violine imaju status nedostižnog kvaliteta pa se neke prodaju i za više desetina miliona dolara. U dvostruko slepom eksperimentu Fricova je okupila poznate svetske violiniste i obezbedila 12 violina među kojima su bile kvalitetne moderne violine, ali i najcenjenije Stradivarijeve i Gvarnerijeve violine. Eksperiment je pokazao da ukoliko violinisti zvuk procenjuju ne znajući koju violinu sviraju, značajnu prednost daju modernim violinama u odnosu na kultne, basnoslovno skupe violine.

Autori serije Doktor Hu nisu odoleli da pokušaju ispraviti nepravdu i zajedno sa Hu i Ejmi vremeplovom šalju Van Goga u sadašnjost kako bi mu pokazali koliko su njegova dela cenjena 150 godina posle njegove smrti. Van Gog krišom sluša kustosa koji pokušava ukratko da sabere značaj njegovog umetničkog rada primećujući da je neverovatno kako je neko ko je osećao bol i patnju svuda oko sebe, sa četkicom umočenom u tu strašnu bol uspeo naslikati jednu od najlepših predstava sveta. Kustos zaključuje da je Van Gog za njega ne samo najveći umetnik koji je živeo već i jedan od najvećih ljudi koji je postojao, a Ejmi je ubeđena da ovako snažno priznanje može pomoći da Van Gog izađe na kraj sa depresijom i odustane od samoubistva.

Pariški eksperiment je dao jasne argumente koji su mogli da obore cenu Stradivari violine, ali bez obzira na cenu koju je Bel platio za nju, moguće je da ga uopšte ne bi interesovao iznos za koji je mogao da je proda. Da bi se to razumelo dovoljno je pročitati tekst koji je Bel napisao kada je violina koju svira trebalo da napuni 300. rođendan. U toj ispovesti on ne pokušava da objasni ili opiše savršenstvo zvuka njegove violine u poređenju sa svim drugim violinama koje postoje na svetu, on jednostavno opisuje put koji je violina prešla da bi došla u njegove ruke. Piše o velikim muzičarima koji su pre njega svirali na njoj i opisuje kako je u jednom trenutku poslužila čak i kao oružje uz pomoć koga se Huberman borio protiv nacizma i uz pomoć Ajnštajna spašavao svoje sunarodnike od Holokausta.

Jasno je da nijedno naučno merenje savršenosti zvuka ne može oduzeti Belovoj violini priču koju on želi da dopisuje svirajući na njoj. Pitanje je da li bi Van Gog ikada bio prepoznat kao veliki umetnik da nije ostavio mnogobrojna pisma svom bratu koja su omogućila da u njegovim slikama prepoznamo priču koju je pokušavao da ispriča. Pričajući priče umetnici nam pomažu da osetimo, osmislimo i živimo život. Kao što Bel koristi Stradivari violinu da bi njenom pričom dopunio svoju muziku, tako je i nama često potreban umetnik da bismo njegovim delom kao instrumentom dopunili i inspirisali naše živote. Sa druge strane, umetnikov direktan susret sa životom, u pokušaju da ga ulovi za sebe i druge, može biti težak o čemu je svedočio i Van Gog u pismima svom bratu: „Od umreti jedino je teže živeti“. Upravo zato ni autori serije Doktor Hu se nisu odlučili da bi bilo kakva spoznaja koju bi Van Gog dobio iz budućnosti imala moć da pomeri njegovu odluku o oduzimanju svog života u trenutku kada zadovoljstvo stvaralaštva više nije bilo dovoljno da nadvlada bol koju oseća.

Veličina umetnika možda može da se ogleda i u spremnosti da amputira svoju umetnost shvativši da je ona često podcenjena ili precenjena u zavisnosti od trenutka i konteksta. Van Gog nije odustajao od slikanja bez obzira što niko nije primećivao njegove slike, kao što ni Bel nije prestao svirati violinu bez obzira na Vašingtonski ili Pariški eksperiment. Situacija je možda još interesantnija u slučaju Rodrigeza koji je već 1998. godine na zahtev obožavalaca iz Afrike održao prve koncerte u velikim salama pred publikom koja ga je prvih nekoliko minuta pozdravljala u transu. Kada bi se umetnik vraćao sa koncerata u Ameriku, vraćao se i skromnom životu. Kolegama na poslu bi pokazivao fotografije sa nastupa iz jednog drugog sveta u kome je bio zvezda, a oni su verovali da bi jedino smisleno objašnjenje moglo biti to da su fotografije koje im je pokazivao bile fotomontaže.

Paralaksa preporučuje:

https://en.wikipedia.org/wiki/Vincent_and_the_Doctor – O epizodi Doktora Hua posvećenoj Van Gogu