Kada je Čarli Pelerin, šef projekta Habl, ugledao prvu fotografiju dobijenu sa Habl svemirskog teleskopa, očekivani nalet oduševljenja presekla je panična potreba da skine naočare i protrlja oči. Posle 15 godina isčekivanja i rada na ideji da civilizacija dobije svoje oko u svemiru, pred njim je stajao zabrinjavajući rezultat zbog koga se obratio glavnom inžinjeru Džinu Oliveru: „Džin, čekaj malo, pa ova tačka je mutna!“ I ne samo tačka, bez obzira koliko trljao oči, pred njim je bila mutna cela fotografija. Džin ga je umirio i ubedio da je u pitanju greška pri izoštravanju, ali će Čarlija na odmoru, u lobiju hotela, umesto izoštrene fotografije sačekati naslovne strane novina koje će neupitno objaviti „nacionalnu katastrofu“. Uskoro će svima biti jasno da je tim projekta vrednog 1.5 milijardu dolara, ugradio u telo jednog od najmoćnijih instrumenta na svetu, gotovo amaterski, neispravno ogledalo. Čudo tehnologije u koje su svi gledali sa ponosom postalo je meta ismevanja i karikatura, a odgovornost i sramota se razlila na ceo Hablov tim koji je teško podnosio teret antologijskog neuspeha.
Ipak, tim koji je predvodio Pelerin morao je brzo da se oporavi od poraza i osmisli način da pomogne Hablu da progleda. Tri godine kasnije, 1993. godine, tim astronauta lansiran je ka Hablu u misiju koja je imala za cilj da na teleskop postavi korektivna sočiva. Uz ove posebno konstruisane naočare Habl je napokon progledao, bacio svoj oštri pogled u prostranstva svemira i veličanstvenošću fotografija potpuno zasenio prethodni neuspeh. Omogućivši nam pogled u kosmos kakav prethodno nismo imali, Habl ne samo da je proširio vidike naučnicima i doveo do novih naučnih otkrića, već je i fantastičnim fotografijama privukao veliki broj ljubitelja nauke i učinio naučna otkrića delom ljudske svakodnevnice.
Samo dve godine kasnije, iako je rana od katastrofe još uvek bila sveža, tadašnji direktor Naučnog instituta za svemirski teleskop, Robert Vilijams, imao je jedan rizičan predlog. Njegova ideja bila je da se moćno Hablovo oko, kome su inače za posmatranje birani što egzotičniji objekti u svemiru, usmeri ka jednom od mračnih regiona u kome gotovo da ne vidimo ništa. Vilijamsa je interesovalo da li će Habl, ako dovoljno dugo posmatra mrak, u njemu uspeti da razazna najudaljenije tajne svemira.
Interesantan predlog bi verovatno bio odbačen kao rizično trošenje skupocenog posmatračkog vremena teleskopa da nije u pitanju bio direktor koji je imao pravo da samostalno rasporedi deo vremena posmatranja. Tako je jedna naizgled dosadna površina svemira, manja od punog Meseca na nebu, postala centar Hablove pažnje u decembru 1995. godine. U toku 10 dana teleskop se u više navrata okretao kao ovom regionu i posmatrao ga ukupno oko 130 sati. Rezultat je naterao sve one koji su sumnjali u Vilijamsovu ideju da dobro protrljaju oči, jer fotografija koja je stajala ispred njih prikazivala je iznenađujuću raznovrsnost dubokog mraka.
Ispostavilo se da čak i najtamnija tačka na nebu, ukoliko se dovoljno uporno posmatra, krije neverovatno bogatstvo. Ukupno 324 fotografije, koje je teleskop prikupio u toku 10 dana, obrađene su i sklopljene u možda i najbitniju fotografiju koju je Habl napravio do tada. Fotografija je nazvana „Hablovo duboko polje“ i na njoj se jasno moglo raspoznati oko 3000 dalekih galaksija.
Značaj ove fotografije je jasniji ako se ima na umu da je svetlost od udaljenih galaksija krenula na put pre 12 milijardi godina, pa Habl ne samo da je video daleke galaksije koje nismo mogli videti do tada već ih je video onako kako su one izgledale pre 12 milijardi godina. U tom smislu, Hablova fotografija dubokog svemira predstavlja fotografiju istorije svemira na kojoj se može ispratiti kako su galaksije izgledale u različitim periodima razvoja.
Vilijamsov rizični predlog se pokazao kao odličan način da se svemir bolje upozna pa su usledila slična posmatranja. Kao rezultat smo dobili fotografiju „Hablovo ultra duboko polje“, kao i fotografiju objavljenu 2012. godine čija ekspozicija je sakupljana tokom 10 godina sa ukupnim vremenom posmatranja od oko 23 dana „Hablovo ekstremno duboko polje“. Na njoj se vide galaksije koje su bile udaljene oko 13.2 milijardi svetlostnih godina kada je svetlost krenula ka nama, što znači da nam otkriva izgled galaksija samo nekoliko stotina miliona godina posle nastanka svemira.
