Šta ako bismo svi, baš kao pčele, imali samo jednu žaoku da možemo povrediti druge jedino kada smo spremni zbog toga se lično žrtvovati?
Šta ako bi nas dok pišemo ili govorimo baš svako slovo koje otkucamo peklo?
Šta ako bismo ljubili samo onda kada ispred poljupca stoji susret sa najvećom lepotom?
Da li bi svet bio drugačiji?
Zar mi i sada ne odlučujemo da povredimo nekog jedino kada smo spremni učestvovati u patnji koju će ta kazna izazvati?
Zar slova ne biramo samo onim redosledom kojim nas pogađa ono što ispisujemo?
Zar ne ljubimo upravo kada ispred sebe prepoznamo ceo svet?
