Prilikom lansiranja spejs šatla u svemir, najveći deo posla u toku prva dva minuta obavljaju dva bela raketna motora koja je lako primetiti na svakom snimku. Kada su projektovani ovi motori, njihov prečnik je bio ograničen veličinom tunela kroz koje je voz morao da ih transportuje od fabrike Tajokol u Juti do lansirnog poligona. Sa druge strane, veličina tunela je direktno zavisila od standardnog rastojanja između šina voza koje u Americi iznosi 1435 mm. Taj standard je nasleđen od britanske železnice koja se oslanjala na rastojanje između točkova tramvaja i širinu puteva. Tokom izgradnje puteva nastavljana je tradicija koju su postavili još Rimljani kada su umrežili putevima stari kontinent. To se potvrdilo i u iskopinama Pompeje. Krajem XIX veka inžinjer Valton Evans izvršio je merenja tragova kočija koji su se mogli primetiti na ostacima puteva i primetio je vrlo blisko poklapanje u rastojanju točkova od 1448 mm. Jedna od priča koja se oslanja na usmeno predanje kaže da je taj standard uspostavio Julije Cezar kao širinu dva koraka rimskog vojnika. Drugo, verovatnije objašnjenje, tvrdi da je taj standard izabran prema borbenim kočijama koje su vukli konji, pa je širina usklađena sa širinom konjskih kukova.
Ako bismo iz svega navedenog zaključili da je širina konjskih kukova ograničila veličinu raketnih motora ipak bismo preterano pojednostavili celu situaciju, ali čak i tako dobijena priča, iako pojednostavljena, prenosila bi bitnu pouku.
