Svakog jutra, na putu ka poslu, gradski tobdžija je obavezno prolazio pored časovničarske radnje kako bi podesio svoj časovnik i bio siguran da će se top oglasiti tačno u podne. Tobdžija bi se iznenadio kada bi saznao da časovničar svakog podneva čeka zvuk topa kako bi prema njemu podesio svoje časovnike. Ovakvu pojavu, kada jednu veličinu kalibrišemo prema drugoj, a da nismo proverili da li su već zavisne, nazivamo Zanzibar efekat, jer u poznatoj anegdoti se časovničar i tobdžija nalaze upravo u Zanzibaru.
Ukoliko posetite katedralu u Pizi, sa ponosom će vam se pohvaliti svećnjakom koji visi sa plafona i ispričati kako bi se možda moglo reći da je baš pod tim klatnom rođena moderna nauka. Priča kaže da je Galileo Galilej, u toku jednog bogosluženja, gledao u svećnjak kako se njiše i upoređujući periode njegovog njihanja sa svojim pulsom shvatio da su periodi klatna uvek jednaki. To mu je navodno omogućilo da kretanje klatna koristi za preciznije merenje vremena u eksperimentima koji su promenili naše shvatanje sveta.
U knjizi „Šta ako vreme ne postoji?“, Karlo Roveli ističe da anegdota nije problematična samo zbog toga što su istoričari saglasni da svećnjak, oko koga se ispreda priča, nije postojao u katedrali u vreme kada je Galileo došao do zapažanja, nego se postavlja pitanje i da li bi se u takvoj anegdoti mogao primetiti Zanzibar efekat. Roveli tvrdi da su tek posle Galilejevog otkrića, upravo primenjujući mehanizam brzog klatna, lekari počeli meriti puls pa je problematično kako je to Galileo mogao znati da otkucaji njegovog srca imaju isto trajanje „… upotrebljavamo puls kako bismo bili sigurni da je kretanje klatna pravilno, a zatim upotrebljavamo drugo klatno da bismo osigurali da je pravilan puls. Nije li to vrzino kolo?“
Ipak, puls se merio i pre otkrića sata sa klatnom, i Galileo je mogao znati da bi u mirovanju njegov puls mogao biti ujednačen, ali čak i ako bi se u slučaju anegdote izbegao Zanzibar efekat, anegdote o svećnjaku i bacanju predmeta sa Krivog tornja u Pizi propuštaju da nam prenesu najgenijalnije delove priče o Galilejevim razmišljanjima kojima je pomogao da bolje razumemo svet.
Da bi usporio kretanje tela pri slobodnom padu, i bolje proučio šta se tokom pada dešava, Galileo se dosetio da proces pada uspori tako što će kugle pustiti da se kotrljaju niz blago nagnutu strmu ravan. Vreme potrebno kuglama da pređu određeni deo strme ravni merio je verovatno protokom vode, kao što je to opisano u njegovoj knjizi „Dve nove nauke“ iz 1638. godine. Na taj način mu je bilo posebno zgodno da kasnije uporedi količine tečnosti i utvrdi da je pređeni put proporcionalan sa kvadratom proteklog vremena, što nije zavisilo od mase tela.
I pre Galileja ostali su zapisani eksperimenti koji su pokazivali da Aristotelova tvrdnja o tome kako teški predmeti padaju brže nije verodostojna, a anegdota koja se pripisuje Galileu, sa bacanjem predmeta sa tornja u Pizi, mogla se odigrati i samo u njegovoj glavi jer je njegova genijalnost bila upravo u tome što mu je bio dovoljan misaoni eksperiment da pokaže da Aristotel nije u pravu.
Galileo je zamislio dva tela koja padaju, jedno lakše i jedno teže, a onda je zamislio da ih je povezao kanapom i bacio da padaju kao da su jedno telo. Ukoliko bi teže telo padalo brže, lakše telo bi ga povlačilo pa samim tim i usporavalo, prema tome, tela bi zajedno vezana padala sporije od teškog tela. Sa druge strane, teško i lako telo vezana bi predstavljala novo telo, koje je teže od teškog tela, pa bi prema tome bilo potrebno da ukupno telo pada brže.
Nije teško zamisliti da u ovako uzbudljivoj situaciji u kojoj Galileo čistim promišljanjem uspeva da poljulja doktrinu koja je prihvatana dve hiljade godina, dolazi neizbežno i do promene brzine pulsa koji postaje nepouzdan za merenje protoka vremena, ali ostaje veran indikator, bar u Galilejevom slučaju da je došao do velikog otkrića.
PARALAKSA PREPORUČUJE:
VIDEO: Demonstracija eksperimenta sa strmom ravni
KNJIGA: “A šta ako vreme ne postoji?”, Karlo Roveli (Roveli u knjizi na pristupačan način opisuje teoriju kvantne gravitacije na petljama uz pomoć koje, zajedno sa kolegama, pokušava da pomiri opštu teoriju relativnosti i kvantnu mehaniku).
