„Postoje samo atomi i prazan prostor“. Ova Demokritova misao stara više od dva milenijuma je jedna od intuicijom najbogatijih misli ikada izrečenih. Materijalistička ideja udružena sa klasičnom mehanikom dovodi nas do jakog determinizma po kome elementarne čestice podležući prirodnim zakonima potpuno određuju ponašanje univerzuma u kome je moguć uvek samo jedan ishod. Kosmos postaje navijeni satni mehanizam koji se odmotava na jedini mogući način što se odnosi i na čoveka koji je njegov sastavni deo, pa se slobodna volja može tumačiti jedino kao iluzija.
Iako je u okviru dualizma Dekart pokušao da u koordinatnom sistemu prostora atome oplemeni duhom, tek moderna nauka je obezbedila ozbiljne argumente protiv ideje o univerzumu kao navijenom časovniku. Kvantna mehanika nam je pokazala da elementarne čestice nisu striktno pozicionirane u prostoru već možemo govoriti samo o verovatnoćama da se one ponašaju na određen način.
Ove savremene ideje ipak ne idu daleko od intuicije antičkih filosofa. Demokrit je svoju veliku misao dopunio sa jednom koja danas odjekuje još snažnije: „Sve što u Vaseljeni postoji plod je slučaja i nužnosti.“ Pojavu slučajnosti pokušao je da opiše antički filosof i pesnik Lukrecije u svom delu „O prirodi stvari“ pretpostavljajući postojanje clinamena odnosno spontanih skretanja atoma sa svoje putanje. Ograničenje mehaničke uslovljenosti postoji u prirodi da čovek „… ne bi morao samo da podnosi i trpi, i da se pred njom sklanja kao pobeđeni. Tome čilo služi odstupanje od prvobitnih načela, ali ne u određeno vreme i na poznatom mestu.“
