„Od danas sve naše pravopisje pod ovo dolazi načelo: Piši kao što govoriš.“ Ovako je pisao Sava Mrkalj u svojoj knjizi Salo debelog jera libo azbukopretres iz 1810. godine. U ovom ironičnom naslovu „debelo jer“ se odnosilo na slovni znak stare azbuke koji nije označavao nijedan glas, pisao se bez jasnih pravila, pa je Sava Mrkalj odlučio da se obračuna sa njim i izbaci ga iz azbuke kao i 19 suvišnih znakova i na taj način predstavi novu azbuku koja se malo razlikuje od one koju danas poznajemo.
Iako rođen na Kordunu, Sava je stekao zavidno obrazovanje u Zagrebu i Pešti iz filozofije, matematike i lingvistike, govorio je devet jezika i pristupio reformi srpskog jezika i pisma putpuno naučno, ali je ipak izazvao oštru reakciju pravoslavne crkve koju je brinuo politički kontekst ovakve reforme. U želji da se dodvori crkvi i pronađe mir, 1811. godine postaje kaluđer u manastiru Gomirje, a već dve godine kasnije napušta manastir razočaran životom sa kaluđerima koji ne prestaju da mu predlažu da svoju obuću namaže salom od debelog jera.
U to vreme, Vuk Stefanović Karadžič u Beču piše Pismenicu serbskog jezika po Govoru prostog naroda napisanu i u njoj kaže, „Ja sad ovde imajući za namjerenje uspjeh Serpskog Knjižestva ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Mrkaljevu, jerbo za Serpski jezik lakša i čistija ne može biti od ove.“ Kada Vuk svoju pismenicu daje na uvid Jerneju Kopitaru, Jernej mu predlaže da je pošalje na recenziju Savi Mrkalju čije Salo debelog jera u svojih 18 strana, po Kopitarevim rečima, sadrži više gramatičke filozofije nego bilo koja obimna gramatika.
Sava poslednji put pokušava da se dodvori crkvi tako što se odriče svog rada i kritike jera objavivši 1817. godine u Novinama serbskim Palinodija libo odbrana debelog jera. Stav crkve prema Mrkalju se ni posle toga ne menja, ali mu donosi ceo front novih neprijatelja koji ga zajedno sa Vukom Karadžićem kritikuju preko istih Novina serbskih. Tako ovaj genijalni um za koga danas smatraju da je bio jedan od najučenijih Srba svog vremena, pod unakrsnom paljbom kritika postaje psihički labilan i završava u ludnici u Beču gde je preminuo 1833. godine. Njegova knjiga Salo debelog jera se čuva u samo jednom primerku u biblioteci nekadašnje Srpske pravoslavne velike gimnazije u Novom Sadu jer je knjiga uništavana kao opasna 1947. godine.
