Može delovati čudesno da je Edvin Habl koristeći Hukerov teleskop 1923. godine mogao videti ceo svemir, ali nas to malo manje čudi ako znamo da se u to vreme verovalo da je naša galaksija – Mlečni put zapravo sve što postoji. Habl je koristeći najmoćniji teleskop u tom trenutku sa prečnikom od 2.5 metra usmerenim ka maglini Andromeda shvatio da je Andromeda zapravo samo još jedna galaksija u nizu velikog broja galaksija i na taj način proširio kosmos do neslućenih granica. Takav prošireni svemir Hablu je slao potpuno neočekivan signal jer je sva svetlost koja je dolazila iz posmatranih galaksija bila pomerena ka crvenom delu spektra što je 1929. godine Habl objavio kao dokaz da se sve što vidimo udaljava od nas.
Ukoliko to udaljavanje kao film pustimo unazad možemo zamisliti kako se svemir skuplja u sve kompaktnije stanje koje teži ka apsolutnoj tački iz koje je sve nastalo. Međutim, kada bi svemir skupljajući se dostigao Plankovu granicu i postao manji od 1.62 * 10^-35 metara prestale bi da budu primenjive važeće teorije sa kojima opisujemo svet i kosmos bi se potpuno sakrio od ljudske želje da razume kako izgleda tačka koja u sebi sadrži sve.
Čak i kada se neka tačka ušuška i sakrije od čovekovog nezaustavljivog duha i njegovog naučnog metoda on će joj pokušati prići i naslutiti je kroz umetnost, pa tačku koja sadrži u sebi ceo svet opisuje veliki Horhe Luis Borhes u svojoj priči Alef: „Tada ugledah Alef… Prečnik Alefa iznosio je otprilike dva-tri centimetra, ali se čitav kosmički prostor sticao u njemu, u nesmanjenoj veličini. Svaka stvar bila je bezbroj drugih stvari, jer sam je jasno video iz svih tačaka sveta… U tom divovskom trenu sagledao sam milione prijatnih i grozomornih pojava; nijedna me nije zaprepastila više od činjenice da su sve zauzimale istu tačku, a da se pri tom nisu ni poklapale ni međusobno mešale. Ono što sam očima video bilo je jednovremeno ono što ću zapisati biće uzastopno, jer takav je jezik.“
