U svom eseju “Neka zapažanja o fikcionalnim likovima”, Umberto Eko prepričava neobičnu situaciju u kojoj se našao Aleksandar Dima. Kada je 1860. godine Dima posetio zamak If u kome je navodno bio zatvoren njegov junak Edmon Dantes, pre nego što je postao grof Monte Kristo, iznenadilo ga je što se posetiocima zamka redovno pokazuje „prava“ ćelija Monte Krista. Takođe i o drugim likovima iz romana se govorilo kao da su zaista postojali, a njihova popularnost je potpuno zasenila popularnost nekih istorijskih ličnosti, pa niko nije pominjao Onore Miraba koji je stvarno bio zatvoren u zamku If.
Eko piše da se i lično našao više puta u donekle sličnoj situaciji, jer se dešavalo da mu čitaoci pišu kako su posetili opatiju koju je opisao u Imenu ruže, ili da su pronašli antikvarnicu u Buenos Ajresu sa knjigom Atanasija Kirhera iako su i opatija i antikvarnica i knjiga izmišljene.
Još interesantnija situacija je ona u kojoj nam može delovati da je Eko predvideo fenomen koji se desio deceniju kasnije. Junaci Ekovog romana Fukoovo klatno (1988) u jednom trenutku dolaze na ideju da naprave program za računar koji će tumbati unete rečenice i na taj način spontano stvoriti priču. Posle jedne noći provedene u igri sa programom dobijaju niz rečenica koje na prvi pogled izgledaju besmisleno, ali ih Belbo tumači na sledeći način: „Isus nije razapet na krstu i zbog toga templari nisu priznavali Raspeće. Legenda o Josifu iz Arimateje ima mnogo dublji smisao – sam Isus, a ne Gral, iskrcao se u Francuskoj i našao utočište kod kabalista u Provansi. Isus je metafora Kralja Sveta, odnosno pravog osnivača rozenkrojcera. A ko se još iskrcao sa Isusom? Njegova supruga. Zbog čega se u jevanđeljima ne pominje ko se venčao na svadbi u Kani Galilejskoj? Zato što je to bila Isusova svadba, a o tome nije smelo da se govori, jer je njegova nevesta bila okorela grešnica, Marija Magdalena… U svakom slučaju, Isus je začetnik kraljevske loze u Francuskoj.“
Junaci romana u prvom trenutak odbacuju priču kao besmislicu, ali odmah potom primećuju da je ona dovoljno interesantna da se na njenim temeljima izgradi bestseler. Upravo to se događa 2003. godine kada Den Braunov roman Da Vinčijev kod, čiju srž predstavlja opisana ideja, postiže planetarnu popularnost sa prodatih preko 80 miliona primeraka širom sveta.
Eko ovaj momenat nikada nije predstavljao kao ispunjenje onoga što je predvideo, verovatno jer je sama ideja bila vrlo popularna osamdesetih i nije je smatrao za previše originalnu. Ona je najdetaljnije razvijena u knjizi Bejdžeta i Lija – Sveta krv sveti gral. Jedino na šta se Eko vraćao jeste cela mitologija izgrađena oko zamka Ben le Šatoa, crkve Sen Silpis i Sionskog priorata, a kojima je, kao i mnogim drugim teorijama zavera, doprineo Den Braun tvrdeći da je 99% onoga što je izneo u romanu istorijski potkrepljeno. Den Braun je pišući o crkvi Sen Silpis tvrdio da je meridijanska crta postavljena u njoj crta koja označava mesto kuda je prolazila ružina linija i koja navodno vodi do podzemnih odaja Luvra ispod takozvane obrnute piramide, gde je navodno poslednje boravište Svetog grala.
Na taj način Braun je izazvao brojne tragače za tajnama da odlaze u Sen Silpis, a starešine crkve su odlučile da istaknu i zvanično obaveštenje: „Nasuprot izmišljenim tvrdnjama iznetim u jednom nedavno objavljenom popularnom romanu, ovo nije ostatak nikakvog paganskog hrama, koji, ustalom nikada nije ni postojao na ovom mestu. Ova traka nikada nije nosila naziv ružina linija. Ne poklapa se ni s nultim podnevkom koji prolazi kroz središte Pariske opservatorije i služi kao odrednica za geografske karte, gde se geografska dužina meri u stepenima, istočno ili zapadno od Pariza. Nikakvo mistično značenje ne može se pridavati ovom astronomskom mernom istrumentu, osim svesti da je Bog Stvoritelj i Gospodar vremena. Obratite pažnju i da se slova P i S u ovalnim prozorčićima na krajevima poprečnog crkvenog broda odnose na Petra i Silpisa, svece začetnike ove crkve, a ne na izmišljeni Sionski priorat.“
Interesantno je i to da su po izlasku Braunovog romana, autori knjige Sveta krv sveti gral ušli u parnični postupak sa Den Braunom pokušavajući da naplate svoja autorska prava čime su praktično priznali da sve ono što su izneli u svojoj knjizi nisu bile istorijske činjenice jer na njih ne bi mogli polagati autorska prava.
PARALAKSA PREPORUČUJE:
Knjiga: Fukoovo klatno – Umberto Eko
Knjiga: Istorija mitskih zemalja – Umberto Eko
Knjiga: Ispovesti mladog romanopisca – Umberto Eko
