Osvajanje Monblana (4807 m), najvišeg vrha u Zapadnoj Evropi, čekalo je do 1786. godine da se prevaziđu strahovi od planinskih vrhova u zapadnoevropskoj kulturi nasleđeni još iz starogrčke mitologije. Sa druge strane, gotovo da nema zabeleženog perioda u istoriji Japana u kome se Japanci nisu penjali na svoju planinu Fudži (3776m), ali je njihova kultura učeći ih da planina Fudži ima svoju boginju Asama-samu zabranjivala da se žene penju na vrh planine kako ne bi izazvale ljubomoru boginje. Tek od 1860-ih godina prestalo se na taj način udovoljavati hirovitoj naravi boginje Asama-same koja objašnjava i zašto Fudži ima najviši vrh u Japanu. Predanje kaže da je nekada davno planina Haku bila viša od Fudži i da je u takmičenju u kome je Buda Amida postavio trsku sa vodom između dve planine voda potekla ka Fudži što je označilo i njen poraz. Tada je boginja planine Fudži, besna zbog poraza, izudarala vrh planine Haku štapom i razbila ga na osam delova što objašnjava današnjih izgled planine Haku. Bez obzira na nezgodnu narav Fudži je ostala jedan od najprepoznatljivijih i najobožavanijih simbola Japana koji inspiriše mnoge umetnike. Kako navodi Danijel Dž. Borstin u „Svetu stvaranja“, obožavanje planine ide dotle da su neki od hodočasnika koji se penju na vrh Fudžija ostavljali svoje sandale na vrhu sa željom da na taj način planini povećaju visinu.
