Levitin zakon

To je bila ljubav na prvi pogled. Henrijeta Svon Levit se srela sa astronomijom na četvrtoj godini studija na Harvardu 1891. godine. Bez obzira na veliku ljubav koju je osećala prema skrivenim tajnama svemira, izgledalo je da će u pitanju biti jedna nesrećna i neuzvraćena ljubav, jer žene se u to vreme nisu bavile astronomijom. Problem nije bio samo u tome što je aparatura u to vreme bila nezgrapna za baratanje već je, između ostalog, tabu bio da žena ostaje budna celu noć sakupljajući podatke sa zvezdanog neba. Henrijeta je odlučila da se približi proučavanju zvezda najviše što je bilo moguće u to vreme pa je postala ljudski računar za Harvard opservatoriju.

Direktor Harvard opservatorije Edvard Pikering zapošljavao je tim žena koje su kao jeftina radna snaga izvršavale dosadne repetitivne zadatke klasifikacije zvezda i tako obrađivale gomilu podataka kojima astronomi nisu želeli da se bave. Henrijeta je slušajući svoje srce pristala da u početku ove naporne poslove obavlja volonterski bez ikakve nadoknade. Ona je dobila zadatak da posmatra zvezde sa periodično promenjivim sjajem – cefeide, u Malom Magelanovom oblaku. Niko nije mogao pretpostaviti da će njena posvećenost u obavljanju ovog naizgled banalnog zadatka dovesti do potpune revolucije u astronomiji.

Početkom XX veka rastojanja do najbližih zvezda određivana su metodom paralakse. Ta metoda je imala svoju granicu i mogla je da odredi maksimalne udaljenosti unutar sfere od nekoliko stotina svetlosnih godina. Sve izvan te sfere je smatrano nedokučivo dalekim. Iz toga je sledilo uverenje da je naša galaksija sve što postoji, odnosno da sve što vidimo pripada našoj galaksiji. Problem je bio u tome što ukoliko bismo pokušali odrediti udaljenost neke daleke zvezde prema tome koliki je njen prividni sjaj na nebu, pošto sve zvezde nisu iste veličine i sjaja, odnosno nemaju istu luminoznost, nismo mogli znati da li je zvezda mala i blizu ili velika a daleko. Upravo to je problem koji je rešila Henrijeta.

Ona je 1908. godine objavila rad pod nazivom 1777 promenjivih zvezda u Malom Magelanovom oblaku, a u radu je primetila da svetlije zvezde imaju duži period promene prividnog sjaja. U radu iz 1912. godine pokazana je tačna zavisnost luminoznosti i perioda promene sjaja. Već naredne godine Ejnar Hercšprung je odredio udaljenost nekoliko cefeida pa su astronomi dobili ono što se naziva standardne sveće, alat kojim su mogli prekrojiti svemir i našu sliku o njemu.

To je omogućilo da u narednim godinama Harlov Šepli pokaže da Sunčev sistem nije u središtu galaksije Mlečni put, a Habl je pokazao da se svemir širi kao i da Mlečni put nije centar svemira već samo jedna od galaksija. Upravo Habl je zbog toga insistirao da Henrijetino otkriće zaslužuje Nobelovu nagradu. Proces nominacije za Nobelovu nagradu je pokrenut 1924. godine da bi Nobelova komisija naknadno shvatila da je Henrijeta bila teško bolesna i preminula tri godine ranije.

Zakon odnosa luminoznosti i perioda promene sjaja tek od skoro nosi ime Levitin zakon, a osim standardnih sveća kojima je ponudila da premerimo svemir, svojim primerom je urgirala da se preispita i položaj žena u svetu nauke.

PARALAKSA PREPORUČUJE:

SCISHOW o Henrijeti Levit
Johnny Haris o tome kako smo izmerili rastojanja do zvezda
Kako je Henrijeta Levit promenila naše shvatanje svemira – UALRTV