Zenon iz Eleje je mogao jednostavno da uživa na plažama Tirenskog mora obasjanog suncem da ga svuda gde bi išao nije pratio ogroman roj nezgodnih pitanja. Mada, prisustvo ogromnog broja pitanja je možda samo bio njegov način na koji je voleo da uživa u svetu oko sebe. Dok bi u roju pitanja birao ono kome će se temeljno posvetiti nekada je izgledalo kao da vreme ubrzano protiče, a kada bi se potpuno zaokupio jednim od pitanja i pokušavao tvrdoglavo iz njega da iscedi odgovor delovalo je kao da je i Sunce zastalo u zenitu čekajući da se oglasi spasonosno rešenje. Upravo to nepomično Sunce moglo je biti jedna od inspiracija za paradokse po kojima Zenona pamtimo i danas.
Zenon se u mislima, umesto u blještavo Sunce, zagledao u odapetu strelu koja preleće nebo. Secirao je njenu putanju i posmatrao je u zamrznutom trenutku u vremenu u kome strela miruje u jednom položaju. Jednako tako strelu je mogao posmatrati kako je zastala i u nekom drugom trenutku zamrznutog vremena, pa se pitao kako je strela došla iz jednog položaja u drugi, odnosno kako je moguće da se strela kreće ako se njeno kretanje sastoji od trenutaka u kojima stoji. Kako je uopšte moguće kretanje ukoliko se ono sastoji iz beskonačno mnogo stanja mirovanja?
Ovom paradoksu kretanja Diogen je doskočio jednostavno i bez reči, ustavši i napravivši nekoliko koraka kao dokaz da je kretanje očigledno moguće. Ipak, konstatovanje kretanja nije dovoljno da se odgonetne zagonetka koju je postavio Zenon. Sposobnost čoveka da postavi pitanje o tome da li je moguće ono što je očigledno moguće, iako deluje paradoksalno, verovatno je jedna od najdragocenijih sposobnosti koje ga čine čovekom. Kod Zenonovih paradoksa može delovati bitnije da se iznova promišljaju na sve dublji način od insistiranja na konačnom rešenju. O tome govori i činjenica da su se ovom problemu do danas vraćali mnogi mislioci i obogatili ga raznim interesantnim interpretacijama. Odgovor je stasavao i menjao se od Aristotelovog „Vreme se ne sastoji od nedeljivih momenata kao što se ni dužina ne sastoji od nedeljivih celina“, pa do savremenijih razmatranja kao što je et-et teorija kretanja Bertranda Rasela.
Strela koja je zastala zbog Zenonovog zamišljenog pogleda bila je inspiracija da se jedan fenomen sa kojim se srela moderna nauka nazove Kvantni Zenonov efekat. Iako je još Alan Tjuring, analizirajući formalizam kvantne mehanike, primetio da bi do ovog efekta moglo doći, efekat su detaljno formulisali 1971. godine Degasperis, Fona i Girardi. Oni su primetili da ukoliko sve češće merimo stanje nekog nestabilnog kvantnog sistema, time smanjujemo verovatnoću da dođe do spontanog prelaska iz jednog stanja u drugo. Ilustrativno i pojednostavljeno ovo možemo opisati situacijom u kojoj nam deluje da vrela voda na šporetu odlaže da proključa dok je posmatramo.
Teorijska predviđanja ovog fenomena su potvrđena prvi put 1989. godine kada je Dejvid J. Vajnlend sa svojom grupom izvršio eksperimente na jonima Berilijuma u posebnim uslovima u kojima se pokazalo da slanje ultravioletnih pulseva, što je ekvivalentno posmatranju i merenju, dovodi do toga da se uspore mogući prelazi elektrona u pobuđena stanja.
Paralaksa preporučuje:
Matematički pogled na Zenonove paradokse – Numberphile
Predavanje iz fizike o Kvantnom Zenonovom efektu – ICTS – Bangalor
Rabin tumači paradoks strele pozivajući se na Kabalu
