Stvarnost se realizuje kroz rasčlanjivanje beskonačnosti na nulte elemente. Oni u tom rastapanju potvrđuju svoje postojanje samo u momentima sklada čija raznovrsnost daje svet koji postoji. Takav granični uslov skladnosti ujedno ograničava beskonačnost čineći je besmislenom u nepreglednom prostranstvu ogromnosti, ili drugoj nesagledljivo maloj krajnosti. Raznovrsnost beskonačno velikog ne prostire se u nedogled izvan nas, niti se beskonačnost malog usitnjava u nedogled unutar nas. Ove dve ogromnosti ne pronalaze mir ni time što se skala na kojoj su one granice savija spajajući beskonačno malo na beskonačno veliko. Paradoks beskonačnosti nestaje tako što se njen sklad realizuje u jedinoj mogućoj ravni koju prepoznajemo kao stvarnost.
