Oduševljenost snežnim pahuljama je kod Vilsona Bentlija postojala još od malih nogu. Nazivao ih je „mala čuda lepote“ i „cveće leda“, a sa 15 godina je gledajući kroz mikroskop koji mu je poklonila majka, pokušao da nacrta njihove očaravajuće strukture. Pet godina kasnije, jednu od pahulja koja se 15. januara 1885. godine formirala na nebu iznad njegovog rodnog grada Džeriko u Vermontu, dočekao je na udoban crni somot i postavio ispod mikroskopa koji je bio montiran uz veliku kameru. Tako je nastala prva poznata fotografija snežne pahulje. Kako se Bentli nije ženio niti je napuštao rodnu kuću, može se reći da je život posvetio pahuljama ostavivši iza sebe više od 5000 njihovih fotografija. Primetivši da su sve te fotografije pahulja drugačije dozvolio nam je da njegovo otkriće eksploatišemo kao jednu od najpoznatijih metafora. To je ona metafora koja pahulje po raznovrsnosti upoređuje sa ljudima tražeći da se malo strpljivije zagledamo jedni u druge.
Konstrukcija metafora oko prirodnih fenomenama kao što je ponašanje vode nije ništa manje interesantna i raznovrsna od raznovrsnosti pahulja. Na primer, pišući o radu koji je imunolog Žak Benvenist objavio u časopisu Nature 1988. godine novinari su u pokušaju da što kraće objasne njegovu tezu skovali termin „memorija vode“. Benvenistov rad je sadržao neobične rezultate eksperimenata prema kojima voda zadržava svojstva antitela sa kojima je bila u kontaktu čak i kada ih u njoj više apsolutno nema. Međutim, kada su njegove rezultate poželeli da provere urednik časopisa Nature Džon Medoks, hemičar Volter Stjuart i Džejms Rendi kao poznati borac protiv šarlatanstva i pseudonauke, situacija se zakomplikovala. Ponavljajući proceduru pod kontrolisanim uslovima dvostrukog slepog eksperimenta u kome Benvenist nije mogao znati koja voda sadrži antitela, rezultati su potpuno izostali. Bilo je jasno da je Benvenist prevario naučnu zajednicu, ali njegova dopadljiva ideja je nastavila da privlači publiku pa je u jednom trenutku dobio podršku čak i dvojice nobelovaca. Odbio je da prizna prevaru, a 1990. godine je otišao korak dalje tvrdeći da je pronašao način kako da memoriju vode pretvori u električni signal koji se može poslati telefonskom linijom i učiniti na taj način lekovitom vodu na drugom kraju telefonske veze. Iako je Džejms Rendi bio spreman da plati 1.000.000 $ ukoliko bi Benvenist uspeo da potvrdi svoje rezultate u kontrolisanim uslovima, on se na takvu proveru nikada nije odlučio.
Masaru Emoto je učinio Benvenistovu ideju još slikovitijom i romantičnijom tvrdeći da „voda sadrži nacrt naše stvarnosti“. Masaru je od 1990. godine oduševljavao javnost navodnim dokazima koji su vrlo slikovito pokazivali da se voda kristališe u skladne ili neskladne kristale u zavisnosti od toga da li joj se tokom tog procesa pevuši ili se na nju galami. Naravno, ponudu koju je dobio od Rendija, da uz milionsku naknadu ponovi svoje rezultate, odlučno je odbio. Ne samo da je odbijao ponude da se njegovi eksperimenti provere već je i svaku ozbiljnu argumentaciju odbijao doskočicama i igrama reči koje su kod njegove odane publike izazivale simpatije. Kada je, na primer, upitan zašto odbija da ponovi proceduru pod uslovima dvostrukog slepog eksperimenta, odgovarao je da smo stvoreni sa dva oka da bismo videli, a ne da bismo bili slepi.
Kada nauka ukaže na propuste u ovakvim romantičnim malverzacijama obično od sledbenika takvih ideja bude dočekana sa negodovanjem kao neko ko pokušava da sruši njihov zamak u pesku. Iako rušenje zamka u pesku može delovati okrutno, ono je tu da nas zaštiti od obmana, a osim toga nauka nam u tom procesu uvek nudi i svoju verziju priče koja je neizostavno još čarobnija. Istina, njenu priču je ponekada teže ispratiti, jer zahteva da se upoznamo sa fizikom, hemijom, matematikom, ali trud koji uložimo uvek je višestruko nagrađen. Oblik molekula vode i vodonične veze koje se formiraju među molekulima su samo početak priče o neobičnim svojstvima vode, a početak su i prilikom formiranja svake pahulje koja je upravo zbog tih svojstava uvek šestougaona. Iz te osnove se dalje granaju priče o specifičnoj toplotnoj kapacitivnosti vode zbog koje se temperatura jezera u toku godine minimalno menjaju omogućavajući opstanak života u njima. Upravo na račun energije potrebne za raskidanje vodoničnih veza tokom isparavanja vode naše telo se hladi znojenjema. Vodonične veze doprinose koheziji polarnih molekula vode presudnoj za proces transpiracije kod biljaka. Činjenica da se zbog vodoničnih veza voda prilikom zamrzavanje širi i ostaje na površini kao izolator sprečavajući dalje zamrzavanje ostavlja nam pitanje da li bi bez ove naizgled beznačajne osobine bilo uopšte moguće formiranje života na zemlji. Ovaj niz momenata nije pri tom ni zagrebao sloj čudesnih priča o tome kako vodu vidi nauka, a koje svakim danom postaju još bogatije. Najveće bogatstvo tih priča je upravo na onim mestima na kojima nam nauka priznaje da još uvek nema odgovore i gde nam, pitajući se kako se to tačno kristališu pahulje, šalje poziv da se priključimo avanturi pisanja još jedne priče.
