U Borhesovoj priči Tajanstveno čudo, Jaromir Hladik je po optužbi Gestapoa osuđen na smrt streljanjem. Čekajući deset dana na izvršenje kazne, on bezbroj puta u mislima prolazi kroz strašni trenutak koji ga čeka, proživljavajući svoju smrt svaki put na nešto drugačiji način. Dan pred izvršenje kazne uspeva da zaokupi misli prisećajući se svoje nedovršene drame Neprijatelj. Upravo to ga inspiriše da se pomoli Bogu: „Ako ikako postojim i ukoliko nisam jedno od tvojih ponavljanja i grešaka, onda postojim kao pisac Neprijatelja. Da dovršim ovu dramu, koja može opravdati i mene i tebe, tražim još jednu godinu. Udeli mi toliko dana, Ti , kome pripadaju vekovi i vreme.“ Hladik je posle molitve zaspao, a pred zoru je usnio neobičan san u kome mu Bog obećava da će mu želja biti ispunjena. Međutim, kada je zoru zamenilo jutro, stražari izvedoše Hladika iz ćelije i postaviše ga pred streljački vod koji o Hladikovom dogovoru sa Bogom nije znao ništa.
Starogrčki filozof iz V veka pre nove ere, Zenon iz Eleje, formulisao je niz paradoksa koji su se bavili problemom kretanja. Najpoznatiji je onaj u kome se trkaju Ahil i kornjača. Ahil, budući da je brži, daje kornjači prednost od 100 metara što se ispostavlja kao pogubno za njegovu pobedu. Jer da bi prestigao kornjaču, Ahil mora prvo stići do mesta na kome je kornjača bila, a kada stigne do te pozicije kornjača se u međuvremenu bar malo pomerila. Posmatrajući sustizanje kornjače u sve većoj rezoluciji, možemo da primetimo beskonačno mnogo sve manjih razdaljina koje pred Ahilom stoje kao nemoguć zadatak. Matematika, rešavajući ovaj problem sa strane, jednostavno može izračunati da zbir beskonačno mnogo dužina čije veličine se dovoljno brzo smanjuju može biti konačan i na taj način prihvatiti trenutak u kome Ahil stigne kornjaču. Ipak, sadržaj ovog problema posmatran iznutra bogat je inspiracijom koju poklanja misliocima, a iz koje u problemima sabiranja beskonačnosti, proticanja vremena, i večnosti proizilaze velike naučne ideje koje menjaju svet. Jedan interesantan pristup ovom problemu opisao je i filozof Miloš Arsenijević u svojoj knjizi Prostor, vreme, Zenon, u kojoj na trkalište osim Ahila i kornjače poziva i Boga. Svemogućem Zevsu Arsenijević daje zadatak da razmišlja sve brže kako trka odmiče i prebrojava svaki Ahilov međukorak u pokušaju da sustigne kornjaču. Zbog činjenice da tih koraka ima beskonačno mnogo, dok mi sa strane posmatramo kratku trku u kojoj Ahil stiže kornjaču, Zevs ostaje zarobljen u večnosti trke brojeći do beskonačno.
U Borhesovoj priči Bog se nije odlučio da Hladika zarobi u večnost, već prema dogovoru, u jednu godinu potrebnu da se dovrši drama. U trenutku kada je vodnik izdao naredbu za paljbu, na Hladikovo zaprepašćenje sve se zamrznulo. Zaustavila se i vodnikova ruka i leptir u letu i vetar i kapljica kiše na Hladikovoj slepočnici. Hladik je pokušao da vrisne, ali je shvatio da je vreme stalo i za njegovo telo nastavljajući da teče samo za njegove misli. Hladiku je bilo dozvoljeno da svojim mislima češlja kroz nedovršenu dramu, osmišljava zaplete i rasplete, dopisuje neispisana poglavlja, sve do trenutka kada na dovršenu dramu nije odlučio da stavi tačku kojom je odmrzao puščana zrna. Čak ukoliko je u sledeći trenutak po božijoj volji bila zapakovana i cela jedna večnost, za nas izvan priče bi to ostala tajna, jer bi se Borhesova kratka priča jednako završila: „Jaromir Hladik umro je dvadeset devetog marta, u devet sati i dva minuta ujutru.“
