Ako objekat posmatramo iz dva različita ugla izgleda nam kao da se on pomerio u odnosu na pozadinu koja je iza njega. Taj prividni pomeraj objekta u odnosu na pozadinu zove se paralaksa i ona je veća ukoliko je objekat bliže, a manja ukoliko je objekat dalje od nas pa iz tog odnosa možemo da utvrdimo koliko je udaljen posmatrani objekat. Ukoliko posmatramo zvezde kada je Zemlja na svojoj putanji najbliže Suncu – perihel i najdalje od Sunca – afel, primetićemo da su se zvezde koje su nam bliže pomerile u odnosu na udaljenije zvezde.
Pojavu ove zvezdane paralakse iskoristio je Fridrih Besel 1838. godine da bi prvi put izmerio udaljenost zvezde 61 Labuda koja je od nas udaljena oko 11,4 svetlosnih godina. Za razliku od ove ogromne udaljenosti sa koje je Fridrih morao posmatrati zvezdu da bi primetio njenu paralaksu nama je dovoljna udaljenost između naša dva oka da bismo primetili paralakse predmeta koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Naše oči vide dve slike koje su pomerene jedna u odnosu na drugu što mozgu omogućava da uzimajući u obzir paralakse, od ovih dvodimenzionalnih slika rekonstruiše trodimenzionalni prostor i raspored predmeta u njemu.
Osim toga, u našoj kulturi je ukorenjeno da svoja ubeđenja uvek preispitujemo tako što dozvolimo nekom da na ono što smatramo činjenicama pogleda iz svog ugla. Slušajući kako neko drugi vidi ideje koje smatramo činjenicama i tumačeći paralaksu koju dobijemo iz drugačije tačke gledišta trudimo se da izgradimo što potpunije razumevanje stvarnosti.
