Nikolaj Fjodorovič Fjodorov je u svojoj ljubavi prema čovečanstvu negirao sve razlike među ljudima osim dve protiv kojih je pozivao na zajedničku borbu. Prva je razlika između neobrazovanih i obrazovanih za šta je lek prosvetiteljstvo, a druga za koju je jednako tvrdio da postoji rešenje je razlika između mrtvih i živih.
Kao veliki vernik potpuno je očekivano da je bio zaokupljen idejom vaskrsenja, ali je druga ideja za koju se jednako intenzivno zanimo bila manje očekivana. Nikolaj je bio opsednut kolonizacijom svemira. Ovim dvema idejama pristupao je jednako naučno tvrdeći da između istinske nauke i istinske religije nema razlike. Vaskrsenje o kojem je Fjodorov govorio bilo je nastavak naučnih i tehnoloških dostignuća ka kojima teži čovečanstvo kao Božijem oružju za spasenje svemira. Živeći skoro asketski, spavajući samo po nekoliko sati dnevno na kovčegu punom knjiga, u svom umu spajajući snažno i pomirljivo naizgled nespojive ideje, bio je uzor i učitelj mnogim velikim misliocima. Lav Tolstoj je isticao da je ponosan što živi u isto vreme sa takvim čovekom. Zasluge za svoje veliko duhovno bogatstvo priznavao mu je i Berđajev, a na velikom spisku Fjodorovih sledbenika posebno mesto zauzima njegov učenik koga je izdržavao, kosmista Konstantin Ciolkovski koji je izrastao u pionira i utemeljvača moderne kosmonautike.
Kako Fjodorov u toku života nije pisao, njegovi učenici su posle njegove smrti sakupili beleške sa njegovih predavanja u knjigu Filozofija zajedničkog dela. U njoj se u borbi za besmrtnost kroz razvoj nauke posebno insistira na zajedničkom spasenju za koje je osim nauke potrebna neograničena ljubav, jer kako je tvrdio Fjodorov, nikada ne možemo spasiti sebe ako ne spasimo svoje bližnje.
„Smrt je samo manifestacija naše nezrelosti, nedostatka nezavisnosti, samopouzdanja i razumevanja života, kao i naše nesposobnosti za uzajamnu pomoć.“
